Delo

В И 3 И Ј А 23 Бесни, вришти светлост луда, Огња топот бије свуда, Циче зоре — страшан тресак Обнавља се звезда блесак! Као што су покривена огледала у кући где је мртвац тако је и ова блистава васељена била застрта драперијом мрака. Зато ми се и учинио мрак уобличен док је он међутим био само намештен преко облика. Ватромет зора и сунаца. Познали су ме. 3. У почаст моју бише светковине Танац месеца, отмен и старински, Балет звездица, осме величине, Кадрил комета леп, но много бински. С церемонијом, с много етикете Гласници мени клањаху се ниско, С даљина свију, звезде ил’ планете Долазили су. Грдно свет се тиско. Тад, сред чекања, мука, ја сам с нова Погледо масом за једно тренуће А затим мислих, не рекох ни слова, У духу моме засветли свануће: Ја видим овде звезде умируће. Ненадно ми се учинило да је овој васељени суђена скора смрт од истрошености. Чинило ми се да се, по сзој прилици, после сваког живљег, беснијег пира навлаче над свима завесе мрака — морају да се чувају и живе у међувремену зимским сном. Је ли ми сажаљење усталасало душу? Ко зна, можда сам за њих ја, мој долазак у невреме, па њихов танац и сјај у невреме, — можда је то за њих смрт... И док су свесни да смрт долази све ближе, морају у маски весеља да кличу...