Delo

22 Д Е Л 0 1. Дизали су се огромни од мрака Стуб и пут неба с неке земље мрачне^ Нигде осмеха каквог малог зрака, Нигде утехе макар бледе, зрачне. У тврдом стилу прадревних Јелина Ко за храмове Дораца — ратника Дизали су се врх тамних висина (Нит украс какав, шаре, нити слика), Са свију страна стубови од таме, А у средини — црних злослутница! Свеће од мрака горејаху саме Бацаху одсев пут мртвачког лица... На мртву светлост, посред воштаница. Тако бих. 2. Ни уздах какав, нити каква гласа, Већ мишљах да су језиве визије Кад! — ваздух мрачни ста да се таласа,. (Ко тице црне прхнуше са низије...) Мир. Учини ми се ко присуство живо Ко чух куцање срца, затајено, О, тишмо глуха, је ли мрак то сниво, Ил је то моје било, заплашено?... Гле! Све јасније! Шапат чујем! „Ено!“ Нејасни крици: Он је то, Он је, дошао је туде! Нек се застори таме гробне свлаче, Светлите сунца, зоре нека руде, Киптите огњи, блесни румен зраче!. И, одједном: Крхају се застирачи И тама се грдна свлачи, Зраке свуд се разиграле Кандила се небом пале.