Delo

ФРАНЦУСКО НОВЧАНО ТРЖИШТЕ 311 француску државну ренту и облигације вароши Париза, које не носе више од 3—4% годишњег интереса и окреће се папирима страних држава, које доносе два пута већи интерес. Отуда дакле наклоност париског новчаног тржишта према страним емисијама. Ову наклоност појачале су свакако и банке својом политиком. Оне одиста највише користи извлаче од емисија страних зајмова. Ту се њихова чиста добит рачуна просечно по 10%, што за француске прилике значи много. Због тога је разумљиво да банке упућују француску публику на куповину страних папира. Али ипак не треба мислити да су банке на том пољу свемогуће. И поред тога што су у могућности да утичу на публику, ипак и оне саме морају да воде рачуна о укусу своје клијентеле. Да сама публика не тражи стране вредности и да она није према њима врло поверљива, мучно да би банка са толико успеха пласирала стране папире као што је то данас случај. А француска публика одиста је и сувише поверљива. „Ми не верујемо — вели Пол Лероа Болије — да на свету има смелијег капиталисте од малог и средњег француског капиталисте. Ако би сте им понудили акције железница и канала, нећу да кажем на месецу, који је сувише познат, него на Марсу или Сатурну, нашло би се међу њима уписника'1.1 Ипак су француске банке врло много критиковане у том погледу. Њима се пребацује да и сувише извозе француски новац на страну, а не воде рачуна о развитку домаће индустрије и трговине, које због тога трпе оскудицу у потребним капиталима. Ове критике, формулисане у научним списима, у штампи и у парламенту, имале су за последицу то, да су и саме банке при преговорима о зајму и, нарочито, Министар Финансија при давању коте, обраћали већу пажњу на поруџбине које је држава — зајмотражилац имала да учини. Отуда веза зајма са поруџбинама. Са француског гледишта такав поступак изгледа сасвим оправдан. Француска никад не зајми својим непријатељима. Дајући једној држави зајам, који готово увек служи наоружању војске и економском снажењу те земље — Француска тиме већ пружа доказе свога пријатељства. Она с правом онда захтева да дотична држава води рачуна о француској индустрији приликом својих набавака у иностранству или да учини извесне уступке у трговинском уговору. Тако је 1909 године француска влада одбила да даде званичну коту Аргентини за зајам од 260 1 Цитат код Aupetit-a. Les grands marches financiers, стр. 75.