Delo

ВАРДАРСКО ИЛИ ТРАКИЈСКО ВОЈИШТЕ 317 конкретном случају био је правац Скопље—Крива Паланка—Софија. Турци су били свесни тога, да he Бугари главну снагу своје војске концентрисати на правац Једрене—Цариград и упутити своје главне операције ка престоници Отомана, ка Цариграду. Свесни овога као и јачине и отпорности стратегијских објеката на овоме правцу (утврђенога Једрена и Чаталџе), они су сасвим правилно радили, кад су се решили да на тракијскоме војишту оставе слабију снагу, јер им овде војску замењује са свим успешно фортификација и јачина Једрена и Чаталџе, а да главну своју снагу упуте на вардарско војиште. Као год што су правилно проценили однос снаге, исто тако Турци су правилно одредили важност праваца дејства. Они су овде имали ове операцијске правце: 1. Једрене—Филипопољ—долина Марице; 2. Долина реке Струме и Месте; 3. Скопље—Крива Паланка—Софија; и 4. Скопље—Врање, односно Косово Поље долином Топлице. Расматрајући све ове операцијске правце, они су дошли до врло правилнога закључка, да је за њих најбољи операцијски план, ако се на правцу Једрене—Цариград држе дефанзиве, и ту са малом снагом, а уз припомоћ јаких баријера и фортификација (Једрене и Чаталџе) задрже бугарску офанзиву, по њихову рачуну најјачу савезничку групу, а са главном снагом предузму офанзивне операције долином Вардара у долину Мораве и ка Софији. На тај начин они постижу огромне резултате, јер са слабијом снагом задржавају главну снагу, бугарску војску, нападају на српску војску, коју су потцењивали и по квалитету и по квантитету, и кад је разбију код Скопља или негде северније, онда да се крену противу Софије. Турска војска у овоме рату имала је да дејствује по унутрлшњим операцијским правцима у односу на савезничке војске и наука императивно захтева у оваквим случајевима план операција, који су Турци и усвојили, а то је прећи у офанзиву прогиву најопасније групе (овде Срби) и њу разбити, а противу осталих група држати се дефанзиве, па после се кренути противу ових група другостепене важности (у овом случају бугарска војска). Овај турскн план дејства базиран је на позитивним начелима Ратне Вештине и што није успео, њихова кривица само је у томе, што су потцењивали свога најозбиљнијега непријатеља — српску војску. Да су Турци успели у овоме своме изврсноме операцијскоме