Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 349 чеву: „Зашто, зашто је он излазио, зашто га је онај1 послао у свет?“ Овде је тишина, овде је светиња, а тамо — забуна, тамо је мрак, у ком ћеш се наједаред збунити и залутати...“ У ћелији се налажаше искушеник Порфирије и јеромонах отац Пајсије, који је целог дана, сваког часа, долазио да дозна што о здрављу оца Зосиме, коме је бивало све горе и горе, као што са страхом дознаде Аљоша. Чак обичног вечерњег разговора са братијом овога пута не беше. Обично би се вечером, после службе, сваки дан пред спавање стицала манастирска братија у ћелију старчеву, и сваки му је на глас исповедао данашња прегрешења своја, грешне маште, мисли, саблазни, чак свађе међусобне, ако би се дешавале. Неки се исповедаху клечећи. Старац би ослобођавао, мирио, упућивао, наређивао покајање, благосиљао и праштао. И ето, против гих братских „исповести11 дизали су се противници стараштва, говорећи да је то профанација исповести као свете тајне, скоро богохулство, премда је ту било нешто сасвим друго. Чак су наглашавали епархијској вишој власти да такве исповести не само не постизавају добар циљ, него збиља и нарочито наводе на грех и саблазан. Као бајаги, многима од братије тешко је долазити старцу, и долазе против воље, јер и сви други иду, па да их не би сматрали за горде и бунтовнике у мислима. Причало се да су се неки од братије, полазећи на вечерњу исповест, погађали међу собом унапред: „ја ћу, — вели, — казати да сам се на тебе јутрос ражљутио, а ти потврди", то је тек да би имали шта да кажу, само да и то скииу с врата. Аљоша знађаше, да је то збиља неки пут тако и бивало. Он знађаше такођер да, међу братијом има који се врло љуте и на то, што су се, по обичају, чак писма од родбине, која су добивали скитски монаси, носила најпре старцу, да их он распечаћује и чита пре правих сопственика. Претпостављало се, наравно, да све то треба да се врши слободно и искрено, од свег срца, у име добровољног смирења и спасоносне поуке, али у самој ствари, као што се могло видети, то се дешавало неки пут и веома неискрено, и још на против, извештачено и претворно. Али старији и искуснији међу братијом остајали су при своме, разлажући да „ко је искрено ушао у ове зидове да се спасе, за тога ће се сва та искушења и тешки поступци показати као несумњиво спасоносни и донеће им велику корист; а коме су они, на иротив. на 1 Старац Зосима.