Delo

348 Д Е Л О може утешити. Но за сад доста, збогом, на што празан разговор. Ту нема ничег пријатног. Ти својим путем, а ја својим — а нећу више ни да се видимо, осим до неког последњег тренутка. Збогом, Алексије! — Он снажно стиште руку Аљошину, и, још непрестано са обореним погледом, и не подижући главе, као да отпаде од нечега, поче брзо корачати према вароши. Аљоша гледаше за њим, не верујући да је он тако сасвим наједаред отишао. — Стој, Алексије, још једно признање теби самом! — врати ■се наједаред Димитрије Фјодоровић. — Гледај на мене, добро гледај: видиш, ево овде, ево овде се — спрема страшно нечовештво. (Говорећи „ево овде“, Димитрије Фјодоровић се удараше по грудима, и то са таквим чудним изгледом, као да је нечовештво лежало и чувало се баш ту, на грудима његовим, на некаквом месту, можда, у џепу, или је о врату висило зашивено). Ти већ знаш мене: подлац, признати подлац. Али знај да, макар шта да сам урадио пре, у овај мах или од сада, — ништа, ништа се, по подлости, не може упоредити са оним нечовештвом, које ја баш сад, баш у овом тренутку, носим ево овде на грудима мојим, ето ту, ту; са нечовештвом, које баш сад дејствује и свршава се, и према ком сам ја потпуни господар да га задржим, — могу га спречити, а могу га и учинити, то запамти! Е па знај, дакле, да ћу га учинити, а нећу га спречити. Ја сам ти малочас све испричао, а то ти нисам испричао, зато, што чак нисам ни ја таква будала, да такво што причам! Ја се још могу и уздржати; а уздржавши се, ја могу одмах сутра читаву половину изгубљене части повратити, али се ја нећу уздржати, ја ћу извршити ниску замисао и ето ти буди унапред сведок, да ја још унапред и јавно говорим то! Погибао и мрак! Објашњавати не вреди, у своје време дознаћеш. Смрадна улица и инферналница! Прошћавај. Не моли се Богу за мене. не заслужујем, а баш није ни потребно, ни најмање није потребно... ни најмање ми то не треба! До врага!... И он се наједаред удаљи, овога пута већ сасвим. Аљоша пође к манастиру. „Како то, како то да га никад нећу видети?“ — чудновато му излажаше пред очи, — „него сутра ћу се неизоставно видети са њим, и нарочито ћу га испитати, шта он то говори!...“ Он обиђе манастир унаоколо, и кроз борову младу шуму пође право у скит. Тамо му отворише врата, премда у то доба већ никога не пуштаху. Срце му дрхташе, кад уђе у ћелију стар-