Delo

ИЗВОЛТЕ НА ВЕЧЕРУ 31 да има још нешто осим увређене таштине, што ме привлачи тој жени. Она је била висока, крупна, у оним зрелим годинама, кад су жене до последњих својих облика развијене; а густа црна коса, ватрене очи и младашко правилно лице као да је сваким даном излазило лепше. Мени, мекушцу, силно се допадала та женска снага и лепота у расцвету, и ја нисам могао више да је се оканим. Много су ми сама деца ишла на руку. Чим би ме спазили, већ из далека би трчали к мени, знајући да ће се у мом џепу већ наћи што за њих. Једног дана после подне кад је ветеранска музика свирала с раштиманим инструментима један грозан валцер, ја сам по обичају шетао главном алејом ишчекујући их. И ако света није било толико да их не бих могао издаљине спазити, ипак сам некако изненадно набасао на њих. Деца су ме одмах спазила, а она сва збуњена и црвена до ушију ишла је лагано поред једног узетог болесника млађих година, кога су возили на седећим колицама. Сетих се да јој је то муж. Да сам само мало подаље био ја бих им окренуо леђа и изгубио се међу светом. Али сад је то већ било доцкан. Насмејана деца већ притрчаше к мени, па кад ме видеше озбиљна и намргођена, они се збунише спремни да заплачу. А ја, стари грешник, са чврсто стегнутим вилицама и несигурним ходом горио сам сав од стида и неке луде срамоте. Само једном сам се усудио да •бацим поглед на њихову страну правећи се што равнодушнијим и тада сам спазио један тежак, болан и немоћан поглед, како само могу гледати раслабљени телом а паметни и бистри умом, који ме је, чини ми се, секао по образима. Срећом така узбуђења никад не трају дуго. Нашавши се иза њих, усред густих шеталаца, ја сам се несвесно окренуо према њима, и скоро гласно рекао сам себи толико увреда, каквих се никад не бих усуђивао другоме рећи. Затим сам се заклео с оним последњим остатком светиње и поштења што је још преостало у мени из младости, да више нећу погледати нити њу, нити иједну удату жену; а ако је случајно само још једном сретнем да ћу онога дана отпутовати. Ко би ми тада казао да сам се криво заклео, ја бих био спреман да се с њим и побијем. А. (прекиде ra): А знате ли можда како се звао тај бо-лесник, њезин муж? П.: Па био је, чини ми се, апотекар, из оближње вароши, доста имућан човек, а мислим да се звао... бога ми незнам, за•боравио сам. — Замислите: одмах сутрадан после тога догађаја