Delo

30 Д Е Л 0 коју авантуру, како бих се под старост имао чим занимати и сам •себе исмејавати. Покушавао сам на неколико места, али бих се за времена повлачио изгледајући сам себи и сувише смешан и детињаст. На једној забавици толико ми је било досадно, да сам већ помишљао на одлазак. Случајно тада спазих неку госпођу са двоје деце, како озбиљно и тужно гледа према колу младића и девојака како се забављају, смеју и веселе. Погледам је боље и сетим се да сам ју чешће виђао у нашем друштву. Пролазећи мимо њезиног стола нисам се могао уздржати а да не погладим по свиленој коси њезину девојчицу, лепу као анђелче. Друго мушко дете као да је то једва дочекало и стаде још више наваљивати на мајку да их пусти у коло, да и они мало играју. Њезин се поглед тада устави на мени, насмеши се мало, и на моју понуду, да их ја одведем у коло и припазим на њих она пристаде. И док су деца несташно поскакивала од весеља дотле ја нисам ока скидао с ње. Али она је толико уживала у радости своје деце, да за другога у њезином срцу није било места. По свршетку игре купим деци разних слаткиша и доведем их мајци. Хладан поклон и кратак, збуњен поглед који се плашио моје услужености, присили ме да их напустим. Такво понашање човека само још више раздражује и привлачи. Читаво сам то вече преседео у једном заклоњеном ћошку, одакле сам могао посматрати сваки њезин покрет. А кад се нађох код куће дубоко у ноћ мислио сам само о њој; најзад се наругам сам себи и заспим. — Одтог доба није ми било бар толико досадно. Више из увређене таштине него из праве љубави, ја сам се служио свим оним средствима, која стоје на расположењу младу човеку да задобије наклоност једне жене. Ишчекивао сам је у одређено време и на извесним местима где сам мислио да ћу је срести; наметао јој се својом смешном услужношћу колико је год то дозвољавала бањска пристојност; а децу сам још више миловао, претварао се да их волим више него њихов отац, и куповао им бонбоне и играчке. Но, све је то слабо помагало. Она је била чудна нека жена. Једном би ме примила врло лепо, насмејала би се мојој којој шали, чак би и сама што причала. А други пут би се уозбиљила, као да ме први пут види, на мој поздрав једва би и одговорила, а деца би морала с плачем напустити добивене играчке. Крстећи се левом руком ја сам се снебивао над таким понашањем. Кад упитах друге за савет, рекоше ми да је то код њих најобичнија појава. Међутим сам ја почео осећати,