Delo

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД 407 ховој бујној или слабој фантазији. И место једног рапсода, на Шекспировој је позорници било више рапсода, за свако лице у драми био је по један, који је улогу тога лица рецитовао или декламовао. Они су својим речима будили фантазију у слушаоца и он је замишљао да чује Хамлета, Лира, Јулију, Калибана, Хенрика V., али Лира, Јулију, Калибана, Хенрика V. своје фантазије, као што је она таблица подстрекавала њихову фантазију да замисле место где се радња догађа. Стара енглеска позорница, са својим примитивним средствима, није могла изазвати илузију. Слушалац није могао на позорници, око које су седели отмени лордови, да види стваран догађај и стварна лица која узимају удела у том догађају, јер његову илузију није могла да изазове примитивна позорница на којој су глумци, махом, излазили у својем уличном оделу, или каквом нарочитом капуту који је на краљевску порфиру исто тако личио, као што су штит и копље личили на армију. Али је та позорница могла распалити њихову фантазију и да тај догађај виде у себи, у својој души, а не на позорници где би га могли видети да је позорница била кадра да својим обманљивим средствима изазове илузију тога догађаја. Стара енглеска позорница, као и позорница старих Грка, са целокупном својом примитивном организациом, спречавала је изазивање илузије. И она је давала представе дању. Позорница не само да није била довољно удаљена од публике, него чак и није било никакве разлике између позорнице и гледалишта: позорница је била, додуше, нешто узвишена од осталога гледалишта, али су на самој позорници седели отмени лордови који су гако имали прилике да прате цео механизам позорнице. Гледаоци су, кроз отворену сцену, видели облачионицу глумаца и видели су како се у њој разговарају и шале глумци којима није био ред да изиђу на позорницу. У дну партера била је једна отворена јама за извесне природне потребе која је страховито заударала и због чега се, кад се смрад већ више није могао сносити, сагоревали разне миришљаве биљке и разно миришљаво уље. Под таквим се погодбама није могла створити илузија. Гледаоца је, осим оне јаме, све опомињало да је у позоришту, механизам представе није био брижљиво прикривен и место спонтаности позорница је постизавала противан утисак — утисак намештеног и извештаченог.