Delo

Б Е Л Е Ш К Е КЊИЖЕВНОСТ. Branimir Liađić. Legenda о Amisu i Amilu (Zagreb 1913. Izdanje Društva Hrvatskih Književnika). Две мајке родише након дугих молитава, поста и мука, — два сина. Захвалне Богу кренуше се с дјечицом пут Рима и измолише крштење у самога оца папе. Папа их крстио именима Амис и Амил, и обдари мајке двама пехарима, што их је био начинио монах Св. Фрање Асиског. Пехаре су чували родитељи, а деца су расла. Кад им је било десет година, упознале их мајке. Од првога сусрета се заволеше великом љубављу. Као рођена браћа кретали су се Амис и Амил по свету, делећи верно и добро и зло. Били су налик један на другога као пехари даровани од папе, тако да их људске очи нису могле распознати. Амил се разболи, клонуше му јуначке мишице, а баш у то време неки витез из Шпаније зваше на мегдан најопасније своје такмаце. Амил, ма да болан, преболан, пође на мегдан. Али Амис, предвиђајући погибао свога друга, истрча сам на мегдан, будући једнак ликом са својим иријатељем. Страшна се борба започе, док Амису не иоможе Бог те једним големим замахом обори из седла моћнога витеза. Урнебесна се крика проломила зраком, Ампл је грлио свог побратима из захвалности, и сутра дан он доби краљеву кћер за супругу.. ААмису Бог посла губу као казну за превару. Боловао је Амис, напуштен иусамљен, док се не реши да иде свом побратиму Амилу, да код њега оконча своје дане. А побратим га, кад му слуге јавише да .долази један губави странац, са пехаром истим, какав и он има, одмах познаде и дочека као свог брата. И он и супруга му неговаху ra и чуваху и сваку му пажњу указиваху. И проживе Амис лепе дане, али се немир и очајање поново јавише у њему. Он поче мислити како he и Амил, по сили људске природе, престати да се стара о њему губавоме, како ће осећаји његови ослабити и како ће се између њихових срца отворити понор. А и Амил је долазио на те мисли и борио се сам собом и питао се, да ли је могуће да има у човеку нека невидљива сила, којој не може одолети ни оно, што је најбоље у човеку: љубав према другу. Искрено се молио Богу Амил и окрепљен поче веровати да до тога неће доћи. Амиса није остављао немир и он зажели да оде од свог друга, да не би доживео својим очима да гледа, како га пријатељ избегава и напушта. Кад Амил не хте за то ни чути, онда му Амис викну: „Ако ме не пушташ, ати ме спаси! Узми мач и одруби главс дјеци својој, окупај ме у невиној крви и исцелиће се ране моје и душа твоја“. ...Амис је плакао, горко и срдачно, као нејако дете. „Ужасно је што хоћеш да сасијечем дјецу своју !* „Ја знам, одговори Амис, да сам рекао нешто страшно, али ти рекох од нужде. Пусти ме да пођем, да се у твоју кућу поврати опет срећа и радост живота!” Дубоко ганут Амил му рече, да чекају до сутра. Та ноћ пак кад прође, рано ујутру Амил отпрати жену у цркву, а он се упути дечијој ложници и замахну мачем... Кад мало затим изиђе пред Амиса, руке му беху крваве. Он клече на колена и проговори усрдно: Господе Исусе Кристе, исцијели мојега друга, јер сам ја за њ — пролио крв