Delo

4 Д Е Л 0 Ријеч је о quasi господину Божу. Кад би га човјек издаље, са стране, погледао, нарогушена гг накинђурена, рекао би: ох, да досадна дероње! Кад би ступио у разговор с њим, помислио би: вај, да грдна уображењака! Али,. ако би се пустио у ближе познанство с њим, или боље рећи, ако би га његова кућевићска Висост извољела удостојити свог ријетког познанства, видио би, да се и поред свих надри-племићских предрасуда и ћуранске му напућености, крије у његовој лубањи жива интелигенција а под његовим војничким ребрима добро срце. Ко је познавао Црну Гору у доба њеног застоја, т. ј. у оно вријеме које је слиједило петвјековном ратном периоду, вријеме политичког мира и застоја, кад су, мјесто мача и олова, почели да играју главну улогу перо, рало, метар и боланџа, доба у коме је јуначко „драго ми је“ морало устукнути пред капетанским чибуком, а кућићи и главосјековићи погнути шију пред декорисаним и фаворизираним никоговићима ; доба кад је преко два Крсца почела продирати у земљу европска култура а преко Таре „шијачки поганлук" стао кварити патриархалне душе карадагли коза; да, коме је било познато то и тако доба у овој јединственој земљи под небесном капом, томе неће бити непојмљиво да се и ГБегово Високоблагородство — све друго прије него Господин — Божо Перунов Мартиновић-Бајица нашао на чуду и грдилу и у вртежици са собом и својим младим и неискусним бићем, баш као отргнут лист шемешљике на речном ковитаоцу. Био вам је то момак као трештина, средњег раста, или, боље рећи, међу џинастим и џилитастим Црногорцима и горостасним и џилитастим Херцеговцима, малог. Имао је необично лијепу главу, с финим цртама, ђевојачко лице, велике и мрке очи, дивно повијене и густе, тако исто мрке обрве и трепавице; правилан и лијепо истесан нос с нешто овећим ноздрвама; мало више но обично изрезата, али ипак лијепа, уста с трешњастим и слатким губицама, између којих су му, кад би говорио, а нарочито кад би се смијао, провиривали бијели и нешто мало крупнији но обично, зуби, као бијела лабудова пилад из шеварева гнијезда. Горњу су му усну готово ципан-цијелу прекривали мрки, густи и кудрави брци, који су му, мимо све врснике, обилато гарили широко и за њих подесно брчиште, а које би он засукивао „на пасјалук", да би му вијугајући се као два прама ибришима, допирали мимо јабучице — што је велика реткост за његове младе