Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 103 — Иван је отишао, — рече он наједаред. — Он Мићки из петних жила невесту отима, зато и живи овде, — додаде он пакосно и, искрививши уста, погледа на Аљошу. — Ваљ да вам тек није сам онто казао? — запита га Аљоша. — Да, и то још одавно. Како ти мислиш: има једно три недеље, како ми је казао. Тек ваљ’да није дошао овамо да ме потајно закоље? Због нечега је тек морао долазити? — Шта ви то! Зашто ви то тако говорите? — страшно се сневесели Аљоша. — Новаца он, истина, не иште, али ипак он од мене ни пребијене паре неће добити. Ја сам, премили мој Алексије Фјодоровићу, намеран да што је могуће дуже поживим на овоме свету, то да знате, и стога је мени свака пара потребна, и што дуже будем живео, тим ће ми она бити потребнија, — настављаше он, шетајући се по соби од једнога краја до другога, држећи руке у џеповима свог широког, умаштеног горњег капута, од жутог летњег калмука. — За сад сам ја још ипак мушко, свега ми је педесет пет година, ал’ ја хоћу још једно двадесет година да се рачунам као мушко, остарећу, дакле, — поган ћу постати, оне ми тада неће од добре воље долазити, те ће ми тада и бити од потребе моје парице. И ја дакле сад скупљам непрестано повише, и повише, за самог себе, мили сине мој, Алексије Фјодоровићу, то треба да знате, јер ја у поганлуку мом до краја хоћу да проживим — то да знате! У поганлуку ти је слађе: сви га грде, а сви у њему живе, само сви крију, а ја отворено. И ето због те моје простодушности сви су поганци скочили на мене. А у тај твој рај, Алексије Фјодоровићу, ја нећу, то да знаш, а честитом човеку је чак и незгодно да доспе у тај твој рај, ако га тамо негде баш и има. По мојој памети — кад једаред заспиш, пробудити се нећеш, и нема ти тамо више ничега; спомињите ме, ако хоћете, а ако нећете, бестрага вам глава. То ти је моја филозофија. Јуче је Иван овде добро говорио, премда смо сви били пијани. Иван је чапкун, и никакве ти он учености нема... а нема баш ни неког нарочитог образовања, ћути и смешка се на човека ћутећки, — ето то му је све. Аљоша га слушаше и ћуташе. — Зашто он не говори са мном? А ако и говори, он се бенави и измотава, подлац је твој Иван! А са Грушењком ћу се одмах оженити, чим само узхтем. Јер кад човек има пара, онда