Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 111 дубоко, до кости; шикну крв. Аљоша извади рубац и чврсто зави њиме рањену руку. Умотавао ју је скоро цео минут. Дечко за све то време стојаше и чекаше. Напослетку Аљоша подиже на њега свој тихи поглед. — Но, добро, — рече он, — ето видите како сте ме јако угризли, но па доста сад, је л’ те? Сад кажите шта сам вам учинио ? Дечко га погледа, чудећи се. — Премда вас ја никако не познајем и први вас пут видим, — непрестано онако спокојно настављаше Аљоша, — али ипак не може бити да вам ја ништа нисам учинио, — не би ви мене тако мучили забадава. Дакле шта сам вам учинио и чиме сам крив пред вама, реците ми ? Место одговора дете се наједаред јако заплака, у глас, и наједаред побеже од Аљоше. Аљоша пође полако за њим на Михајловску улицу и још дуго могаше видети како је у даљини трчао дечко, не успоравајући корака, не осврћући се и, по свој прилици, непрестано онако исто гласно плачући. Он науми зацело, чим само уграби времена, да ra нађе и да разјасни ту загонетку, која га је необично поразила. Но сад, не имађаше каде. Фјодор Достојевски. (С руског превео Јован Максимовић)