Delo

ТАИДА (THAIS) — Анатол Франс — НАСТАВАК Стотине штакс! већ су висиле на чудотворном стубу; захвалне жене су вешале венце и заветне ликове. Грци су бележили на њему оштроумне двостихе, и, како је сваки поклоник резао на њему своје име, камен је био убрзо покривен до човечје висине безбројном множином писмена латинских, грчких, коптиских, пунских, јеврејских, сирских и магиских. Кад дођоше ускршњи празници, била је у овој вароши чуда толика навала од света, да су стари људи веровали да се повратило Доба старих тајанствености. Могло се видети на огромном простору измешане шарену египатску одећу, арапски бурнус, белу нубиску кецељу, кратки грчки огртач, римску тогу с дугим борама, варварске отворене гуњеве и скрлетне чакшире и тунике блудница, украшене златним плочицама. Жене покривене велом су пролазиле на магарцима, а пред њима су ишли црни ушкопљеници, који су ударцима батине крчили пут. Играчи на ужету, раширивши ћилим на земљи, превртали су се вешто и показивали отмено своју вештину пред кругом мирних гледалаца. Укротитељи змија, испружених руку, одвијали су своје живе тканице. Сва ова гомила је сијала, треперила, дизала прашину у вис, звечала, викала, грдила. Клетве камилара који су тукли своје животиње, узвици трговаца који су продавали амајлије против губе и злих очију, једнолико певање калуђера који су певали стихове из Светог Писма, јечање жена које су пале у пророчански занос, крештање просјака који су понављали старе харемске песме, блејање овнова, рикање магараца, дозивање мрнара путницима који су закаснили, сви ови помешани гласови.