Delo

38 Д Е Л 0 година рата. Према овоме, у целој историји човечанства редовна правило је оскврњавање међународног права а његово опсервирање — изузетак. Ius gentium је само једна апстрактна доктринална норма, један идеализиран међународни законик, али без практичних резултата. Ово је она грана правне науке која још није успела створити своју моторну силу: своју санкцију. А „право без санкције је пламен без врелине“ (Јеринг.) Замашни и увек савремени проблем међународних одношаја и међународне правде, побудио је туринског професора Ахила Лорију, познатог економисту да осмотри и проучи ово питање са економске тачке гледишта. Ахил Лорија је својој социјалистичкој доктрини најозбиљнији израз дао својим многобројним радовима из области економне социологије. С тога и овај његов најновији рад, елегантно издат од стране научно-пацифистичког Нобеловог Института у Норвешкој, привлачи нарочиту пажњу и самим својим насловом. Ахил Лорија полази од гледишта да је економски чинилац био тај који је дао основу за прве рудименте међународне правне организације. Елементи овог економског узрока су трговина, промет, кредит, директна употреба капитала и колонизација. Поради ових елемената стварани су први уговори, конвенције и институције, одношаји међу држава постајали су тешњи и назирао се је бар онај, како га Американци кратко називљу, „interstate“. Тако, у својој периоди растења, еволуција прихода троструко утиче на неопходну потребу међународних установа: 1) делајући на продукцију, т. ј. наметнувши потребу кооперације (сарадње) међу индивидуама; 2) делајући на циркулацију, т. ј. ојачавајући трговину међу народима; и 3) делајући на дистрибуцију (расподелу) богатства, т. ј. изазвавши емиграцију капитала и људи и на тај начин ојачавши међународне одношаје употребом кредита и капитала, колонизацијом и емиграцијом. Сва пак ова три правца су у ствари „физиолошке методе за прираштај прихода“, које понајвише доприносе стварању међународних правних институција. Међутим ми знамо да је историја приноса параболична: пење се донекле, па затим нагло или прогресивно спушта — последица границе рашћења прихода у односу на производну моћ и технички напредак. Пред овим гвозденим економским законом, природне „физиолошке методе“ не могу ништа и приход спадне; онда су државе приморане да прибегну „патолошким методама: т. ј. насилној анексији туђих