Delo

142 Д Е Л 0 трање економске историје факата, појављује се растећа снага нових, дотле потчињених, земаља, с којима је конфликт неизбежан. (Fanno, L’ Expansion etc. стр. 474—488). Marshal, чувени кембриџски економист, сматра да ће доћи време када ће извесне земље производити сировине много више него што је то потребно њиховој домаћој индустрији; тако да ће их моћи наметнути мануфактурним земљама по страховитим ценама, које угушују — што ће опет одвести конфликтима. (Marshal, Memorandum on the fisical policy of International Trade, 1908). Ми и не узимамо у обзир савремене и будуће конкретне примере међународних конфликата чије су провиненијенције баш економске чињенице најразнијих природа. Јавни пак кредит је управо једини фактор који омогућава страховита савремена оружања, и, доиста, огромност пропорција економских последица ратова великих димензија, изгледа да има све мање вероватности. Коштање будућих ратова достиже цифре невероватности. Израчунато је да би један европски рат коштао 275 милиарди франака, т. ј. удвојена сума годишње уштеде целог света; мобилизација војске (6.960.000 људи према Statemans Уеаг-book 1908) коштало би првих шест недеља 10.212 милиона у злату, т. ј. количину која је равна половини садашњег стања златног новца. За саму Немачку у брижљивој студији Riesser-a налазимо ове интересантне податке: 1) Мобилизација трупа за време првих шест недеља коштала би 1200 милиона марака; 2) индустрија, трговина и земљорадња, да би допринеле одржавању и транспорту потребности, имале би крајње оштете за једну милијарду; 3) паника и општа неизвесност учиниле би сигурно дејство да би се изузело металног новца бар за 250 милиона ; 4) трошкови рата за једну годину за саму Немачку, за време прве године, изнели би 6 и по милиарди марака (Riesser: Finanzielle Kriegsbereitschaft und Kriegsfiihrung, Jena 1909, стр. 10). Говорећи o неминовности изборних судова међу државама, који ће онемогућити ратове, наш писац ову неминовност изводи из паралеле (!) са арбитражом између индустријске и радничке класе, која је дала добре резултате (?). Само, вели наш аутор, пресуда изборног суда треба да буде обавезна за обе стране. „А ово се може постићи само онда, кад се силе буду сложиле, да силом оружја (ми подвлачимо) приморају осуђену државу да се покори пресуди суда“... (стр. 85). Дакле опет: спречимо ратове помоћу