Delo

КЊИЖЕВНО-НАУЧНИ ПРЕГЛЕД 143 — рата. Тако да на крају крајева опет, на жалост, морамо узвикнути са старим Данте-ом: „Justicia in duello (bello) succumbere nequit“ (De Monarchia. Књ. II. Гл. X). Dr. Немања P. Вукићевић. Етнографска карта Јужне Македоније. Представља етничко груписање у њој у очи балканског рата 1912 године. Од Ј. Иванова, доцента на Универзитету у Софији. (Carte ethnographique de la Macedoine du sud representant la repartition ethnique a la veille de la guerre des Balkans, 1912. Echelle 1:200.000). Уз ову карту штампао је Иванов и објашњења (Notes explicatives) у којима говори о етнографским изменама у Македонији, извршеним због ратова 1912—13 године. У првоме рату због грчке „инвазије“ разбегло се турско становништво Острва, Сариђала и Кајларе; затим долине Јениџе, а наиме Водена, Његуша, Бера и Јениџе—Вардара. Источни део Јужне Македоније, који су окупирале бугарске чете, много је мање страдао (?); али зато у П-ом балканском рату пустошење тога краја извршило је велике етничке измене. Иванов износи, колико је било бугарских бегунаца из тих крајева и спомиње страховито уништавање вароши и места по њој; али ништа не вели, какве су модификације ти догађаји унели у грчки елеменат! Одавде се види да су ове напомене написане после П-ог балканског рата, иако сама карта представља стање ствари пре 1-ог балканског рата. Зато нам Иванов и не саопштава, по свој прилици, ради чега је он саставио ову карту. Он је у њу унео крај који се граничи на западу пругом од Пинда до Преспанског језера, на југу вододелницом између Бистрице и Егејског Мора, на истоку Местом, а на северу планинским ланцем Алиботуш, Ченгел, Беласица и Којух. Није тешко погодити, како нам то Иванов не саопштава, да је ова карта требала да послужи као ■етнографска основица за поделу земаља међу Бугарима и Грцима. Када се то имадне на уму, онда he се моћи разумети много штошта у овој карти. Прво, старање Ивановљево, да потпуно тачно представи бројно стање различних етничких група у њој. Геометриске фигуре којим се то обележава, иду до 25 становника! Даље, биће нам јасно и то, зашто Иванов бугарско становништво разматра у великом броју засебних, прелазних група, док остале националне јединице прилично сумарно износи. Бугаре разли-