Delo

КЊИЖЕВНО-НАУЧНИ ПРЕГЛЕД 145 и заједно са њима припада већ историји. А о етнографији Балканског Полуострва до сада се могло тачно говорити само у општим и најопштијим цртама. А. Белић. Силвен Рудез, Књига о срећи. Путовођ у животу. Са француског П. М. Петровић. Издавач „Напредак“. Земун 1913. Оно, чиме се одликује човечји живот од простог одржавања егзистенције, јесте смисао и вредност самог тог живота; што се рад у њему не исцрпљује у прибављању што већих угодности за наш опстанак, нити се пак истроши у каквом префињеном епикуреизму, већ се управља по идеалнијим циљевима и узвишенијим задацима. Тек такав рад може учинити да будемо искрено задовољни самим собом и тиме нам донети унутарњи мир и душевно спокојство, то, што једино и можемо назвати својом срећом. Срећа људска није, дакле, престављена што је могуће већим материалним благостањем, — колико је пута она и сувише далеко од таквог благостања! — већ она прати предан рад на корист других, ревносно остваривање хришћанских идеала, и у таквом животу сваки доживљај, свака прилика, ма како изгледала споља незгодна и непријатна. добија особену вредност и тиме постаје извор наше среће. Тежиште човечјег живота налази се у раду на социалној култури. Тај се рад простире у два правца: у првом реду рад на подизању материалне културе, на стварању што је могуће угоднијег и безбрижнијег живота, што је могуће више ублажити његове суровости и учинити га сношљивијим за свако биће, које носи лик човека. Заиста, ту има силно да се ради на поправљању спољних услова за живот, да већ једном буде уклоњена са света беда, прљавштина, глад и болештине. Али све то ипак није довољно. ЈБуди би се у побољшаним спољним приликама осетили извесно време срећни, али би доцније неминовно постали равнодушни према свом новом положају, њихов даљи живот носио би отисак празнога, пустога и досаднога. Подићи материалну културу то је нешто огромно много, џиновски велико, али није све, треба раширити и идеалну културу, створити образованост, не само хладну наученост, улити љубав и саосећање у срца људска, оплеменити им душу и сачувати је од пропасти, једном речју, поучити људе Богу. Бесмислено је пак, посветити се другима а немати шта да им се каже, нити знати шта да се Дело, књ. 69. 19