Delo

Б Е 3 Д А Н 7 Пријатељ застаде пред њима и насмеја се тупим, нервозноболесним смехом, који до тада никад нисам чуо нити видео ни на једном човечијем лицу; који није говорио ништа, али је био тако несносан и нелагодан, да сам га с муком подносио. Он је то приметио, пришао ми ближе, наслонио се на купу, и говорио час лагано, час сасвим тихо и испрекидано: — Овде је мој цео живот. Затворен у тамном простору, приморан мојом сопственом вољом, да и душом и телом испашта оно што безбројна људска бића несвесно осећају. Али ја сам смрвљен, ја сам убијен, мртав... ха... ха... мртав, пријатељу, јер што сам доживео није ништа друго до лагано умирање душе. Понова се насмеја малопређашњим нервозним смехом, мало јачим, и настави: — Овде се смејем и себи и људима и човечанству и боговима! Разумеш ли ме, пријатељу, овде међу овим зидовима. Зато сам их направио тако чврстим, дебелим и непробојним, да не пропусте ниједан мој осмех. Али — пријатељ се трже, увуче у себе што више ваздуха, и тајанствено продужи: — Ништа не помаже! Они ме и ту налазе, они, гласови људски, и траже помоћи за њихове господаре, за њихова тела. Ха, помоћи, од мене, који ни самом себи не могу помоћи. Затим, у трен отвори врата, и, промењеним, подругљиво љубазним гласом понуди ме да уђем. У куполи беше помрчина. — Плашиш се, пријатељу, мрака! — рече весело, с иронијом, и донесе упаљену лампу, говорећи брзо и с осмехом, који се не види, али осећа: — Сад ћеш јасно чути све, чему си ти сам крив. Ништа му нисам одговорио, јер никако нисам могао да схватим, како је, уопште, могуће код човека тако нагао прелаз и у говору, и у осећајима, и у целокупним покретима, без икаквог јачег разлога. За ово неколико тренутака увидео сам да мог пријатеља ни најмање не познајем, и почео сам помишљати на све. Он залупи вратима, која се затворише с отегнутом шкрипом, и ми се нађосмо у херметично затвореном простору, где сем стола, лампе и двеју столица не беше више ничег. Осетио сам неку непријатност по целом телу, и оклевао да седнем.