Delo

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД 151 кладне и одају сву раскош једне источњачке фантазије. Диалози су живи и глатки. И при свем томе, то је била једна од најгорих представа. Г-ђа Таборска, која је сада постала девојка за све, ни издалека не располаже оним темпераментом који је потребан за Симонидину вулканску страст. Г-ђа Таборска је вредна и савесна глумица — због тога се тако нечовечно и експлоатише — али њезин темперамент је мали. То је солидан, буржоаски темперамент који никада не сме да узаври. Г. Љ. Станојевић је комбиновао своју улогу од две савршено различне улоге: од једне врсте туробнога Хамлета и једне врсте Нарциса који угушује своју разорну снагу (разбијање пагоде). Г. Гавриловића није могла одушевити једна тако лепа улога, као што је краљ и отуда га, вероватно, улога није ни могла да савлада. Остали су били одиста бедни. Групе су биле мртве. То су били несимпатични кипови који су чекали знак да отпочну говор и време када ће се навити, да би их се позорница могла ослободити. & Г. Беговић је узео за предмет своје драме један проблем који није нов и који је, при свем томе, ипак увек нов. Један проблем није због тога стар и неоригиналан што се њиме писци одавно баве. Нерешен проблем није никад стар. Он је увек нов, оригиналан и занимљив догод се дефинитивно не реши. Да ли једна девојка губи своју част са губитком своје невиности? Г. Беговић, донекле, одговара на то питање онако како мора одговорити сваки истински културан човек. Ако се једна девојка пода човеку у халкионским тренутцима, у љубавном заносу или у једној хипнози страсти, онда она не губи своју тако звану девојачку част. Она губи само своју физичку невиност. Она, у једном неурачунљивом часу, у једном часу физичке и психичке немоћи, у једној вртоглавици када није кадра владати собом, чини, по моралним појмовима који још владају у друштву, само .једну грешку, коју културан човек прашта. Али, она губи своју девојачку част када се свесно подаје човеку којег не воли и када му се свесно подаје из ма каквог било рачуна. То већ није грешка. То је један злочин који девојка врши и према себи и према друштву. Таквој се девојци удара на чело жиг срама и како је друштво, по моралним појмовима који још владају у њему, хумано, оно таквој девојци не прашта и, у име морала, отискује је у проституцију. Г. Беговић, са страсном уверљивошћу као да брани свој рођени случај, оштро повлачи разлику између физичке и психичке невиности. Губитак химена не значи и разорену девојачку част, ако је психичка невиност остала интактна. Губитак химена тек је онда синоним са разореном девојачком чашћу када је она последица изгубљене психичке невиности, онога психичкога стања које је Марсел Прево назвао полуневиношћу. Али, те две, савр-