Delo

152 Д Е Л 0 шено различите, невиности признају само слободоумни и културни људи. Њу не признаје буржоаско друштво које сматра да је крађа мањи злочин према себи и према друштву, него губитак физичке невиности. И отуда то друштво пре прашта крађу, један деликт учињен према друштву, него губитак физичке невиности, један деликт који индивидуа, у главноме, врши према себи. Проблем, како га г. Беговић поставља, није тако прост. Стана Биучића има и дете, један сталан, видљив и речит доказ једнога догађаја који њезина средина сматра за злочин и за једну горостасну друштвену срамоту. Али, Ђука, преставник г. Беговићевих моралних погледа, склон је, насупрот моралу који влада у његовој средини, да пређе и преко тога доказа, ако Стана, уз физичку невиност, није изгубила и психичку невиност. Стана, међутим, изгубила је и ту невиност и тако је одиста изгубила своју девојачку част. И тако г. Беговић спасава само девојке које, у једном загонетном часу, губе своју физичку невиност. Али, он, као модеран човек, није ни толико слободоуман ни толико хуман да спасава и женскиње које, из хиљаду загонетних разлога, губе и своју психичку невиност. Г. Беговић, као и средина у којој живи Стана, верује у покварену крв и верује да кћер једне блуднице мора бити блудница. Стана је, због својег моралног дефекта, заслужила да буде презрена у једном друштву које је састављено од подводача и лопова, од блудника и лажа. И Станама, после бродолома, не остаје ништа друго, него да оду у легитимне блуднице. Морал буржоаског друштва императивно захтева да оне листом оду у проституцију. Г. Беговић је одиста виртуоз у техници. Чинови су збијени и концизни. Радња није, због разметљиве виртуозности, компликована и она, брзо и поуздано, иде својем циљу. И ко се још одушевљава натурализмом, с којим је позорница одавно раскрстила, тај може одиста наћи једно ретко уживање. Представа, на жалост, није била добра. Г. Чекић је, изгледа, изгубио вољу да ствара уметничка дела. Г. Jb. Станојевић је био невероватно рђав. Он је чинио утисак једног дрвеног пијанца са разбојничким инстинктима. Он није био лола који ужива у женскињу. Он је пре чинио утисак једног туњавог сеоског садисте и мазохисте. Г. Гошић је остао подофицир и када је скинуо своју подофицирску униформу. Најбољи су, нема сумње, били г-ђа Милутиновићка и г. Сотировић. Компарсерија у трећем чину свесрдно се трудила да човеку убије вољу да и онда дође у позориште када не мора. То је била једна разуздана гомила која је испољавала свој простачки анархизам у укусу. П. С. Талетов.