Delo

Књига 69. Свескл 2. Д Е /1 О НОВЕМБАР 1913 ГОДИНЕ НЕЈАСНА ОСЕЋАЊА ПРИПОВЕТКА Милош Томић, суплент, седео је за столом и читао, али су му мисли биле далеко од онога што чита, те је често остављао књигу и гледао ка прозору. Мали, мршав, са очима плавим као небо, убледелих образа, он је давао изглед човека који је доскора боловао. Међутим, ма да је нежнога здравља, он је био здрав, само га је тога дана, још од јутра, мучило неко скривено неспокојство, а у таквом стању он је увек изгледао као болесник. Према њему, на старом миндерлуку, ћутала је његова мати и крпила подеране чарапе. Сва погурена од старости, смежураног лица, она је сваког часа управљала на њега своје благе очи, као да би хтела запитати да ли му је што потребно, хоће ли кафе, дувана, или да није огладнео. Напољу је било светло. Слабо априлско сунце осветљавало је жућкастим зрацима црне кровове паланачких кућерака. С времена на време чуо би се на улици разговор, или би прошла каква сеоска кола, после чега би се опет све утишало. Томић је читао још мало, па онда склопи књигу и устаде. Пошто застаде за тренутак поред прозора, узе горњи капут и пође. — Ја идем, — рече он полако. — Збогом! — У шетњу, је л’? — прихвати старица. — Ако, чедо, лепо је време. Треба да прошеташ по сунцу. Он изађе, а она пожури ка прозору, да га погледа кад буде пошао са капије. Знајући за ту њену навику, он се у дворишту окрете, махну јој руком, па се и насмеши. — Добра моја! — помисли он разнежен и на улици се још једном обазре, али већ беше зашао за суседну кућу. Дело, књ. 69. 11