Delo

НЕЈЛСНА ОСЕЋАЊА 165 Гробље је ћутало. За удаљеном планином спуштало се велико, зажарено сунце. Широки, црни облаци, са позлаћеним ивицама, кретали су се полако ка хоризонту. У сивој долини протезала се пространа поља, по којима се зеленило младо жито. Са супротне стране допирала је слаба хука једнолике паланке, пуне живота без живота. Са краја вароши, иза раштрканих кућерака, одјекивало је пригушено пиштање локомотиве. Томић поседе још неко време, па пође са гробља. Он се упути узаним улицама, кроз које су јурила босонога деца, вимући једно за другим. Пред капијама су седеле жене и разговарале се преко улице. Трговци су товарили еспап у кола и чула •се лупа из магаза. Чиновници, са женама, излазили су из кућа и полазили у вечерњу шетњу, да причекају воз. Већ се и смркавало. Општински чувари крстарили су лењо кроз улице и палили фењере. Ваздух је био пун прашине и мириса на катран. Томић прође поред свога стана, али не хтеде да сврати. Њему је било тешко и он није знао куда ће. Најзад и сам оде пред воз. На станици је било живо. Свет је шеткао горе-доле, а железничари су трчкарали дуж пруге, носећи црвене фењере. Једно звоно на зиду лупкарало је монотоно. Томић се одвоји у страну и стаде. Он је гледао око себе и чекао да види кад се у даљини укажу два светла ока на возу. Он није знао зашто чека, али је то чинио сваког дана, осећајући неку потребу за тим. Њему је било пријатно кад воз протутњи и волео је да гледа осветљене прозоре на вагонима, кроз које провирују уморна лица путника. Он је тада гледао радознало и мучио се што не зна куда ко путује и одакле долази. Сваки такав тренутак чинио је да буде узнемирен и будио у њему жељу да путује, да путује далеко, ма где било. Зашто и куда? Он то није знао. Али кад год би воз пошао из станице, он је дуго гледао за њим и био тужан, као да му је тим путем отишао за свагда неко од најдражих. Томић постаја мало, но убрзо изгуби вољу да још чека. Преко обичаја, данас му је било досадно и зато пође у варош. Пролазећи кроз мрачне улице, он је мислио куда ће. Ма да је био уморан, не хтеде ићи кући, јер му је тамо изгледало сувише мртво. Он је корачао малаксало поред неокречених кућерака, па се и нехотице заустави пред кафаном. После краћег размишљања, он отвори врата и уђе унутра.