Delo

166 Д Е Л 0 У кафани се није видело од дима. За столовима: су седели многи његови познаници. Једни су се коцкали, други су пили. Више њих посматрало је како остали играју, а очи су им се уморно склапале. Кад га видеше. сви се изненадише, пошто већ давно не беше долазио. — Томићу! Госпо’н-Томићу! —повика дежмекасти порезник, устајући са столице. — Каква част да ви дођете! Изволте. Баш добро што сте дошли. Ја, бо’ме, задремах без партнера. Како сте? Извол’те, овде је боље. Тако. Хе-хе... баш добро... Томић седе неодлучно. — Дечко! — викну порезник, тарући дланове. — Донеси две кригле и тридесет две. Је л' тако, господин-Томићу ? Баш ми је мило. Како сте? Како госпођа мајка? А како вам се допада време? Дивно време. Јесте ли шетали мало до станице, а? Хе-хе... а ви онако... по мраку, а? Да не би одговарао, Томић се насмеши преко воље. — Море, ’ајде, будало! — викао је за другим столом подбули доктор, лупајући шаком о сто. — Што ми ту ваздан мешаш! — А што да не, коњу један! — одговарао је љутито намргођени шеф станице. — Имаш ми ваљда нека посла, те да журим. Гледај, молим те! Са другог краја чуло се лупање билијарских кугли, дозивање келнера и писка циганских ћеманета. — Кафу! Чашу пива! Пст! Еј!.. Порезник подели и почеше играти. Томићу је било тегобно и он је мрзовољно држао карте, не пазећи како и шта игра. Порезник се смешкао што му добро иде и говорио о свему чега би се сетио. Он је трљао шаком свој меснати, знојави нос, пљуцкао кад дели и причао како му је жена тога дана спремила добар ручак. — Ви делите. Али, кажем вам, господин-Томићу, што су уштипци — то нема! Просто човек никад да се не засити. Хе-хе... прсте да поједеш ! Имам, имам. Шта ви мислите! Пуб ? Изволде! Око осам часова, Томић хтеде да устане, али га порезник силом задржа. — Још једну. Само још једну, молим вас, — говорио је он брзо. — Та каква мајка! Кад ја, ожењен, могу да останем... којешта! Кафана се ускоро испразни, јер већина оде на вечеру, али се неки одмах и вратише. Томић беше мало оживео. Игра је