Delo

НЕЈАСНА ОСЕЋАЊА 169 бљике, које су се шириле под млечном месечином. Кроз напупеле гране дуња гледао је модрикасти црквени тороњ, поред кога се беласао округао месец. Цео врт изгледао му је као очаран, засут сенкама и белином. Све му је било лепо и он је, ма да изнемогао од умора, ocehao нагон да се смеје, јер ниЈе могао остати миран под силином својих нејасних осећања. У томе се иза угла зачу песма. То су били они остали, који се разилажаху кућама. Прво тихо, па све јаче, чуло се појединачно узвикивање, дивљи смех и песма. За њима су ишли цигани и кроз ноћну тишину струјали су звуци са ћеманета. У свежој пролећној ноћи они су клизили кроз ваздух тихо, као да долазе од некуд са висине, па су се нечујно губили у младом лишћу околних дрвета. Томић се трже. Изненадна свирка беше га дирнула. Он је слушао са осмехом и дође му да запева заједно са њима. Али одмах потом, њега обузе оно старо расположење, она иста туга, која сад беше још јача. Цео врт као да се одједном изгуби у црнилу. Сваки звук песме звонио му је као посмртно звоно. Све око њега било је пуно слутње и он је осећао неку празнину у грудима. Друштво, уз велику грају, прође поред куће, али се брзо изгуби у мраку. Томић уђе у кућу. Он закључа врата и једва стиже до своје собе, где је било мирно и мрачно. Само се из угла чуло куцање невидљивог часовника. Над иконом светлуцало је црвенкасто кандило. Из суседне собе допирало је тешко дисање материно, која, пошто га је дуго чекала, беше заспала уморним сном. Томић ослушну. — Како је тужно! Боже!.. Он паде на постељу, зари главу у мекани узглавник и заплака очајно, из дубине груди, јецајући неутешно. А далеко од некуд, чак са краја улице, чуло се потмуло брујање циганског баса, које се губило све даље и даље. Момчило Милошевић.