Delo

ЗВОНА НА ЈУТРЕЊЕ Увек у средини, која рани чамом, Ја нисам веров’о да he доћи икад Растанак са пустом и суморном тамом; Веров’о сам: сунце доћи неће никад. Сунце доћи неће, дане да озари, Да покрене живот, застали, на боље, И земљу, коју су повели возари, Неутешно мали и болесне воље. Веров’о сам, да ће мој нараштај заћи За неравну борбу, сав изломљен, и да Ја ћу с њиме опет у гробу се наћи, Да чекамо потрес који оков кида. Али нисам знао да онај, ко страда, Греши кад сувише и воли и жели, Да на земљи ипак најбоља је нада Кад се све обнавља: човек и цвет свели. Увек у средини, што дух кобно стеже, Запазио нисам сем ње ишта друго. И често се питах, шта ме за свет веже:. Заклоњен идеал, ил' страдање дуго? Ја нисам слутио, да ће дани доћи, Велики и вечни, баш у моје доба, Двоглави орлови да ће редом проћи Око свију глава, преко сваког гроба.