Delo

ШАРЛ БОДЛЕР 183 требна, исто тако природна као и здравље. Она се разликује од здравља тиме, што доводи до бола и поремећаја равнотеже тако исто несрећно као и здравље што доводи до’склада и радости. Још се усудимо рећи, како не бисмо учинили од благостања најузвишеније искуство у душевном животу, да има кадгод више идеализма у болу него ли у радости. Без сумње, комбинације сло^ жених идеја, са много вероватноће неће наићи на околност, које су створене за њихову сложеност. А зар то доказује, да су околности увек у праву ? Онај кога су сопствене навике упутиле да сања о срећи, са пуним правом, увек пати, јер не може да подешава стварност у смислу својих жеља: „Снага, којом делујемо у животу, ограничена је и моћ спољних узрока је превазилази бескрајно...“ Ова теорема Етике1 извесно не оправдава заблуде срца, на које је привукла Бодлера, после толико других тежња, да се оствари унутрашњи сан. Она бар показује песников бол и дубоко човекољубље. Бодлер је био довољно тога свесан, јер је назвао цео један део своје књиге: Spleen et Ideal. Он је добро знао да цивилизовани човек греши, ако захтева да се ствари дешавају по његовом срцу, што је случај у толико рећи у колико је срце интересантније префињено; а што није покушавао борбу да оздрави, то је стога, што је у својој невољи видео неодољив и општи закон света, и предтаквом очевидношћу је утонуо у оно, што су већ стари звали taedium vitae. Извесно да је тај taedium vitae, та досада, — да му дамо модерно име, узевши га у трагичном смислу — био увек потајни црв великих умова. Међутим, откуда то да никад није ово „деликатно чудовиште“ силније откривало своју беду, него у литератури нашег века, у коме се тако усавршавају услови за живот, да нас баш то усавршавање, комплицирајући на тај начин наше душе, чини неспособним за срећу. Ову уцену нашег спокојства и потпунијег васпитања нису хтели запазити они, који верују у прогрес. Мислили су да виде у помрачењу наше литературе пролазну последицу друштвених потреса нашег доба, као што су и други потреси и друге снаге у поремећају личне судбине произвели код вођа једне генерације тај исти резултат неспособности за срећу. Зар није Бодлер имао права тиме, што је сматрао извесну врсту меланхолије као неизбежни резултат неслоге између наших потреба, потреба цивилизационих људи, и стварно ћ Реч је о славном Спинозином делу. Прев.