Delo

184 Д Е Л О сти спољних узрока. Доказ је што савремено друштво показује с краја на крај Европе, са нијансом по племенима, исте симптоме ове меланхолије и неслоге. Иста, општа одвратност, због скучености овог света, подиже срце Словена, Германа и Латина. Код првих се испољава нихилизмом, код других песимизмом, а код нас усамљеним и чудним нервним болестима. Смртоносни бес петроградских завереника, Шопенхауерове књиге, помамни пожари Комуне и раздражена мизантропија натуралистичких романсијера — намерно бирам најодвратније примере — зар не откривају исти дух животног одрицања, које сваким даном све више помрачава западну цивилизацију ? Далеко смо, без сумње, од самоубиства планете — те највише жеље теоретичара несреће. Али зар се не ствара полако и сигурно веровање у банкроство природе, које се истиче да постане несрећна вера XX века, ако нека обнова, која би могла бити само полет у религиозном препорођају — не спасе човечанство и сувише већ свесно умора од своје сопствене мисли? То би био одељак из упоредне психологије, исти тако интересантан тим што је неиздат, као и онај, који би обележио етапу по етапу, ход разних европских племена ка том дефини тивном одрицању свих напора свију векова. Изгледа, као да се из полуазијатске словенске крви пење у њихов мозак нека пара смрти, која их баца на уништавање, као на неку врсту свете оргије. -Тургењев је рекао поводом нихилиста који се боре: „Они не верују ни у шта, али им је потребно мучење...“ Немцу је потребна дуга серија метафизичких шпекулација о несвесној узрочности појава, да би могао формулисати, и мимо свог практичног позитивизма, жалосно ништавило заједнице тих појава. Код Француза је песимизам, и поред необичног покрета нашег народког темперамента за ових сто година, све чешћи и чешћи, само болни изузетак — то је истина — али који је изазвала нека изузетна судбина. Само лично размишљање наводи многе међу нама до највишег одрицања, и против наследног оптимизма. Бодлер је један од најуспелијих примера тог нарочитог реда. Он може бити представљен као формирани пример париског песимисте — две речи које би некада роптале што су заједно. Критика их данас обично употребљава. Бодлер је пре свега песимиста, што га јасно разликује од нежних скептика, као што је Алфред де Вињи. Он има за разлику од других песимиста несретну црту, удар сатанске муње, што би