Delo

ЦРТЕ ИЗ АВТОНОМИЈЕ УГАРСКИХ СРБА 193 са грофом Хамилтоном, који је пре тога у ципелу љубио митрополита Вићентија (в ципели поц-ћловал). Буде осуђен — митрополит. Одузме му се управа митрополијом и митрополитским приходима и да му се пензија и коадјутор. Да је остао дуже жив, тешко да не би завршио живот као заточеник у којем католичком манастиру, јер као човеку за бечке пропагандистичке планове опасном то му се спремало. Тежња митрополита Вићентија за автократијом унела је у живот Митрополије праву анархију. Властољубиви митрополит беше затворио два епископа, остале је имао намеру суспендовати, према свећеницима био је толико суров, да су многи били наумили у Турску пребећи и та се срамота по речима посланика на Сабору 1744 до по Европе чула Због размирица у епископату Синод за дуже времена није могао нормално функционисати. Та анархија наставила се и за наследника Вићентијева патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабента. Због распра у епископату Синод се пуних пет година није састајао. Каноне није респектовао ни патријарх а још мање епископи. Епископи су „својевољствовали говорећи: Бог и цар ми је судија и нико други и глобили су свећенство и народ, како су хтели“. Епископи сами нереспектовањем канона отворили су државној власти у црквену автономију широм врата. Против народа и један против другог дали су се од државне власти употребљавати као вољна оруђа. Државна власт добро је искоришћавала сваку прилику и стала се мешати и у најунутрашњије послове цркве и јерархије. Епископи су прво били постављани уз учешће клира и народа, и после све више улажаше у обичај „у Бечу тражити епископство“. Државна власт је за себе прво тражила право потврде после посвећења (то је било више узимање на знање свршеног чина), касније право потврде пре посвећења, а још касније уведено је, на тужбу једног епископа, комесарство у Синоду. Безакоњем српска јерархија је и себи и свом народу и цркви спремила ропство вавилонско. Анархију у Митрополији народ није могао равнодушно гледати. Насилном затварању епископа бачког, на миг једног генерала, одупрла се српска милиција, а и иначе је српски народ, тако рећи, увучен силом у парницу митрополита и епископа. јер су и један и други гледали да сваки на своју страну привуче што већи Дело, књ. 69. 13