Delo

ЗА ЈУГОСЛОВЕНСКУ ФИЛОСОФИЈУ КУЛТУРЕ (УЗ МЕШТРОВИЋЕВО ОДЛИКОВАЊЕ ВОЈСЦИ) II Невољне те пометености, тапкања у мраку, и разграђености те, за коју се не зна кога човек да криви због ње, да није било, систематске да је било бриге разумног, далековидог и културног вођења и управљања у нашем националном раду у уметности, таква бесловесност случаја не би нам била досуђена. Првобитном снагом потребно је да обратимо сву коју год можемо бригу животне савести својој најбољој вредности у најбољој вредности, националној и модерној нашој уметности у националној и модерној нашој култури. Проповед и пророчанство Мештровићеве уметности, националистички је гледајући, дакле како треба, у ствари је тај замах у напред, молитва и заповед даље и више да се иде, ближе човечанству, императив категоричан да требамо хтети даље од јунаштва војске и више од живота, своју културу огромну вредношћу ако не обимом да морамо сазидати. Говор је одликовања Мештровићевог српском јунаштву био симболизовано сазнање наше националне свести и непријатељског и пријатељског света којим смо опкољени да је осветница Косова велика војска једна страшна војска овога света и да је она непобедива јер је војска једне моралне идеје; национална војска, воља безимених и свемоћ земље, најживотнији засниватељ, најдоњи неразориви основ националног опстојања и културе, најподземнија животодавност велике моралне дивоте и гордости духовне што ће бити цивилизација српска. Одмах после захвале и славе материјалној брани и основи праве националне вредности, војсци одавши правду и хотећи да је ода и националној будућности, одликовање Мештровићево засниватељима живота говори о заснивању српскога духа, српску уљудбу и просвећеност проповеда, и пророкује најбољу и праву