Delo

ЗА ЈУГОСЛОВЕНСКУ ФИЛОСОФИЈУ КУЛТУРЕ 211 •српску славу и величину тражећи да се заветујемо не уједињењу живота једино него и ослобођењу од земље, саздању свог духа међу народима историје. Не једном линијом или једним обликом, не профаном и многозборећом алегоријом, не исказивањем моралног савета не певајући га, медаља Мештровићева осветницима говори о последњој и најбољој освети, не азијатској нечовечности него бездушности нашега удеса певајући религију и мислећи о животу; нераздвојном целином и задахнутошћу душом у ујединости свега са свим, органичношћу и интегралношћу облика и симбола, идеје своје и појезије, украшености и изражености говори велика медаља. Духом говори и дахом свога значења у облику, симфонија је сузвучна сва и појамна цела у једном обухватају душом, и није део њезино слово, нити јој је која линија реченица, црта која фраза, подоба пасус, него је она без делова као душа што је недељива и Једно дано Богом. Ову малу медаљу треба гледати начином којим се гледа сва највећа уметнот: у животност јој се заронивши, удахнувши јој дисање. Ујединивши се с лепотом њеног сна у својој задивљености, осећајући јој не део по део састављености него нераздељивост мисли, светост симбола, не вештину тражећи у уметности, него налазећи у уметности морал, религију, философију, историју; нацију, културу; живот. А као што душевно треба бити из боље куће да се осети божја природа, живот њен и светиња значења, и као што су морали бити најученији и понајбогатији изнутра и уметници народних појезија, први који су слушали рашћења трава и дисање земље, душу пејзажа и морал лепота и чудесности божјих и страшних и благих око себе, и људска природа, тако чудесност човековог дела да се осети не може се бити убого инокосан душом и немоћно неук, без вештине да се откључавају тајне, без начина да се разуме гледати, слушати, задивити се. Потрес земље или потоп крајева да се осети у најдубљем значењу, тајновита воља божје мисли да се осети и сазна у разорности тој и величанствености стихијској, потребно је немати памет најпразнијег од душе сељака и дивљака, него најбогатијега душом памет, с највише душевне учености и разумности срца. Колико је огромно више потребно бити тако учен и разуман кад није дело Бога створитеља што треба појмити него једно створитеља што је Човек, и колико је теже уживети се у језик уметности него у језик природе! Треба најчувенији и најпаметнији врачи из села да одгонетају и читају судбину, и