Delo

232 д е л о „А шта ћемо онда, ако она ни једног не воли — ни овог, ни оног?“ Примећујем да се Аљоша чисто стидео после таких својих мисли, и корео је себе због њих, кад су му оне последњег месеца случајно долазиле у главу: „Но, шта се ја разумем у љубави и у женама, и како ја могу изводити такве закључке“, — премишљаше он, прекоревајући себе, после сваке такве своје мисли, или нагађања. А међутим, немогућно беше не мислити. Он схваташе по нагону да је сад, на пример, у судбини два брата његова то супарништво и сувише важно питање, од кога и сувише много зависи. „Један ће гад појести другог гада“, — рече јуче брат Иван, говорећи у љутини о оцу и брату Димитрију. Значи, брат Димитрије је у очима његовим гад, и можда већ одавно гад? Да то не буде од оног доба, како је брат Иван упознао Катарину Ивановну? Речи су се те, наравно, синоћ Ивану и нехотице измакле, али тим је још важније, што су нехотице. И, ако је тако, онда о каквом ту мипу може бити реч? Зар нису то, напротив, нове побуде за мржњу и непријатељство у њиховој породици? А што је главно, кога он, Аљоша, да жали ? И шта да сваком од њих жели? Он их воли обојицу, али шта да зажели свакоме од њих посред таких страшних противуречности? У тој збрки могао се човек сасвим збунити, а срце Аљошино не могаше да подноси неизвесност. Јер карактер његове љубавц беше свагда делатан. Пасивно волети он не могаше : чим би кога заволео, он би се онога часа лаћао и да помаже. А за то је потребно било поставити циљ, чврсто је требало знати шта је за свакога од њих добро и потребно, а уверивши се да је циљ тачан, природно је да сваком од њих помогне. Но, место јасног циља — у свему беше само нејасност и збрка. „Мучење“ изговорено је сад! Али шта је могао он разумети баш и у том мучењу ? У свој тој збрки и пометњи он чак ни прву реч не разуме! Угледавши Аљошу, Катарина Ивановна брзо и радосно рече Ивану Фјодоровићу, који већ беше устао са свога места да иде: — На један тренутак! Останите још на један тренутак. Ја хоћу да чујем мишљење ево овог човека, коме ја свим бићем својим верујем. Катарина Осиповна, не идите ни ви, — додаде она, обраћајући се г-ђи Хохлаковој. Она посади Аљошу поред себе, а Хохлакова седе према њима, до Ивана Фјодоровића. Овде су сви пријатељи моји, сви, што их год имам на свету, мили пријатељи моји, — ватрено поче она гласом, у коме