Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 233 дрхтаху искрене страдалничке сузе, и срце се Аљошино опет наједаред окрену њој. — Ви сте, Алексије Фјодоровићу, ви сте били јуче сведок оног ужаса, и видели сте каква сам ја била. Ви нисте видели то, Иване Фјодоровићу, — он је видео. Шта је он помислио о мени јуче — не знам, али знам само једно: да кад би се поновило то исто и данас, у овом тренутку, ја бих исказала онака иста осећања, онаке исте речи и онакве исте покрете. Ви се сећате мојих покрета, Алексије Фјодоровићу, ви сте сами задржали мене од једног таквог покрета... (Говорећи то, она поцрвене, а очи јој севнуше). Објављујем вам, Алексије Фјодоровићу, да се ја не могу ни с чим помирити. Чујте, Алексије Фјодорооићу, ја чак не знам волим ли ја њега сад. Он је мени постао бедан, а то је лоша сведоџба љубави. Кад бих ја њега волела, кад бих га још и даље волела, онда ја њега можда не бих жалила сада, него би га, напротив, мрзела... Глас њен задрхта, а сузице јој заблисташе на трепавицама. Аљоша се уздрхта у себи: „ова је девојка истинита и искрена, и... и та више не воли Димитрија!" — То је тако! Тако! — ускликну г-ђа Хохлакова. — Причекајте, мила Катарина Осиповна, ја нисам казала што је главно, нисам коначно казала шта сам о'длучила ове ноћи. Ја осећам да је, можда, одлука моја ужасна — за мене, али предосећам, да је ја већ нећу променпти ни зашта, ни зашта, целог мог века, и тако ће остати. Мој мили, мој добри, мој свагдашњи и великодушни саветник и дубоки познавалац срца, и једини пријатељ мој, којега ја имам на свету, Иван Фјодоровић, одобрава ми у свему и хвали моју одлуку... Он је зна. — Да, ја је одобравам, — изговори Иван Фјодоровић тихим, али одлучним гласом. — Али ја желим да и Аљоша (ах, Алексије Фјодоровићу, опростите, што сам вас ја назвала просто Аљошом), — ја желим да ми и Алексије Фјодоровић каже сада одмах пред оба моја пријатеља, — да ли ја имам право, или не? Ја имам инстинктивно предосећање, да ви, Аљоша, брате мој мили (јер ви сте брат мој мили), — проговори она опет усхићено, зграбивши његову хладну руку својом врелом руком, — ја предосећам да ће ми ваша одлука, ваше одобрење, крај свих мојих мука, дати спокојство, стога, што ћу се ја после ваших речи утишати и смирити, ја то предосећам! — Ја не знам о чем ћете ви мене питати, — изговори Аљоша са зажареним лицем, ја само знам да ја вас волим и да вам желим