Delo

18 Д Е Л 0 — Хтео сам да скочим, да га ухватим за дугачку косу, и да му сагнем велику главу, да види на чему стоји. Пријатељу, говори о људском генију, а гази по људским телима. Ха-ха... зазвони громки пријатељев смех. — Није ли то безумно титрање с оним што човека човеком чини?! Али он не види ништа под собом, као ни масе око њега. Он гледа озбиљно преда се, указује рукама на површину, на којој, збиља, у самом почетку нема никаквих неравнина, и наставља, намрштен, с озбиљним изразом лица, с покретима пуним достојанства и величине. Ха-ха... да си га само видео. Људи га држе за бога. Владари упиру у њега своје веселе погледе, и прекидају му говор сваког часа бурним одобравањем. Они се неизмерно радују, што је човечанство успело, да премости средством науке, тако ужасне провалије, за време њихове владавине. Говорник одушевљено наставља: — С обзиром на колосалне напретке у науци, не може човек да предвиди где he се зауставити његов силан ум. Сваки ми се атом у телу смејао демонским смехом. Јеси ли ме чуо пријатељу, демонским, пакосним и подругљивим, и да сам имао моћи да пустим гласан смех, претворио би се тог тренутка сав у смех. Прича како не зна где ће се зауставити човечији ум! Не... не — поче викати уњкавим гласом, који не беше више глас човека, већ урлик звера. — Ти створови нису имали очију, нису имали слуха, нису имали главе, пријатељу мој, а камо ли ум... ум... ха-ха... Одједном се умири, заузе нарочиги став човека, који има много значајних ствари да каже, и, подражавајући говорнику, продужи: — Нама се сад отвара безграничан видик. Пријатељ у трен поквари тај с муком заузети став, зацени се од безгласног смеха, и показујући руком на под, поче унаоколо да трчи и виче: Гле... гле, пред њим зјапи други бездан. У њему мрак се с мраком титра. Ја одозго дно не видим. Само на неколико корачаји од њега, а он са толико дрскости и самопоуздања прича о безграничном видику. Пријатељ се нагло исправи. Показа руком на другу страну и настави: На другом крају говори други. Обазрем се око себе. Мој мали тумач створи се у трен, и као увек, благо рече: