Delo

Б Е 3 Д А Н 23 многих, да довршим цео скроз истинит догађај. Дакле, кад сам понова, не знам већ који пут, клонуо, после силног дрмусања свог пријатеља, и лежао крај његових ногу, немоћан да се понова дигнем, угледам како се једна рука мог пријатеља лагано, врло лагано, диже, једва допире до вратанца и отвара их. Напрего сам сву снагу, и с криком доспео на улаз. Али том истом руком, којом беше пријатељ отворио врата, стеже ме око чланка ноге, која ми беше остала унутра, тако силно да сам јаукнуо од бола. Окренем се и угледам према лампи, која је услед доласка чистог ваздуха јако засијала, како се самртничко лице мог пријатеља мучи да нешто каже. Гледао сам борбу живота и смрти, дрхћући сав, умирен у неколико што ми се друга нога налазила напоље, кад се рука, која ме стезала као гвожђе, одједном отпусти, а кроз стиснуте зубе продре испрекидан, тих глас: — Ако не можеш ништа да осетиш, нећеш ни осетити. МИЛАН ВУКАСОВИЋ.