Delo

22 Д Е Л 0 Пријатељ се није мицао. Обгрлим га, и дуго сам тако плакао. Хладноћа његовог лица трже ме. Подигох главу — унутра беше скоро мрак. То ме тренутно расвести. Ухватим пријатеља да му помогнем да се дигне, али он се није ни мицао. Скочим за лампу, одврнем што више, и спустим крај његове главе. Како је било још нешто чистог ваздуха по дну, лампа јаче засветли, и ја угледах лице мог пријатеља укочено, боје сиве, као у куполе, с отвореним очима без сјаја. Брзо га откопчам и потражим срце. Све мирно. Скочим до вратница, и покушам да их отворим. Нисам успео. Почнем да вичем, да лупам, да се дерем. Никакав одговор. Ко зна где је стари слуга? Да није превара. Ни помена! Зар он, мој стари пријатељ тако нешто да учини! Притрчим поново вратима, да окушам својим оштрим перорезом да покварим браву. Изломио сам сва три ножића, али ништа нисао успео. Понова почнем да вичем, да лупам. Све узалуд. Ужасна смрт угушивања беше очигледна. Обузе ме очајање. Нисам више знао шта радим. Скакао сам, викао, ударао се, лупао столицама по зиду, дрмусао пријатеља, и час га преклињао кроз плач да не буде такав тиранин, и да ми помогне; час га немилосрдно дрмусао, претио му, псовао га и гњавио. Све без успеха. Лампа је с муком осветљавала најужи круг. Тишина је била прекидана само мојим убрзаним дисањем. Пао сам крај пријатеља, уморан, дршћући, и лагано почео да мислим о ономе што ми је пријатељ причао. Слике су се све брже и брже јављале. Видео сам све понова у ужасно светлој боји. Идући за пријатељевим мислима, осетио сам, да је живот човека заиста безумно глуп, ништаван и смешан. Дошао сам до простог и јасног закључка да се живота треба што пре ослободити, и да је ово баш случај, нарочито подесан случај, који треба да искористим. Али, кад сам се с том мишљу потпуно примирио, одједном, без моје воље, скочих, и цело тело настави ону исту малопређашњу глупо бесвеспу игру. Кад сам се уморио, понова сам пао задихан. Мисао је замореност тела једва сачекала, и, као и мало пре, користила сву своју силу да ми што убедљивије докаже да је ово јединствен случај, који треба што пре искористити. Али тело као да ни мало није било у сагласности с мислима, слушало је мисао, само док беше уморно. И убеђен сам, да ми многи читаоци неће то веровати, да ће рећи да је тако нешто немогуће, али ја ћу, без обзира на мишљења