Delo

ИЗА ЉУБАВИ 325 Треба причекати још који дан. Ми ћемо покушати све што треба. •У сваком случају рачунај на мене. Ја сам ту, и ја сам готов да све учиним Ја те волим, и ти си већ моја жена пред мојом савешћу. Сад треба да се пожурим у канцеларију. Не брини се и не говори никоме ништа. Гледај да се вечерас нађемо на сваки начин, у Панчићевом парку. Ја ћу те тамо чекати око пет сати. Ја ти понављам: ослони се на мене; па ћеш видети. . До виђења! Кад је Велимир ушао у парк, зачудио се кад је видео Даринку. То је било први пут да она пре њега дође на састанак. Њене очи су га гледале топло и с осмехом кроз сузе. Она је била тако лепа у скромној хаљини циметасте боје, у томе осмеху, у ■својој самртничкој жалости. Велимир Пешић није био ни мало веселији од своје драгане, али није допуштао да она то примети. У канцеларији је радио више него што је морао, само да заборави на суморне мисли које су га спопадале. Даринкин бол је сматрао као свој, а кад он пати, мислио је да цео свет треба да пати, јер је овај преписач варошког суда био још у оним годинама кад се мисли .да је свет сворен ради нас. С времена на време, он је, у архиви, подизао главу и чудио се безбрижним физиономијама својих другова, који су весело шкрипали пером по хартији, читали опози-ционе листове или правили вицеве на рачун пандура. Живот се није окретао на његов бол и текао је даље, без обзира, као да је Пешић за њега што и она муха која је летела око прљавог канцеларијског прозора. Походиле су га и сумње: да ли то Даринка није намерно хтела да би га приволела на женидбу, и те •сумње заболе би се у његово срце, као отровне жаоке. Али би се његова подозривост разбила одмах о гомиле убедљивих појединости, које су му говориле о искрености његове драгане и ■о њеној детињској простодушности. Ипак је Велимиру било лакше него младој жени. Он је од почетка изишао на чист и прав пут: покушати све да се зло отклони; не успе ли, он ће браком оправдати што је љубављу погрешио. Млади човек, кога је брак плашио као утвара, налазио је сад у овом решењу нарочиту сласт. То није било задовољство од потпуне победе љубави. Није то било ни онај успех нечег непознатог, а очекиваног, које је требало да дође и да крунише његову будућност. Није то било присвајање Дарине наклоности за вечита времена. Не, то беше једно дотле непознато уживање; један нарочити осећај, сладак и благ; то је