Delo

326 Д Е Л О било једно осећање радости, мало испитано,. сласт одрицања у корист нечега доброг, радост што поступа праведно* што чини. једно доброчинство и што се жртвује. Млади човек се бојао да не увреди Даринку с овим поклоном самог себе. Он је дубоко ћутао, опијен за први пут овим меланхоличним заносом самопрегоревања. Стога Дара помисли да је тужан, те она заборави на свој бол у оној великодушној потреби коју жене имају да утеше љубљеног човека чим он изгледа да пати. За то му она помилова руку једним покретом врло нежним, готово материнским и умирујућим. Њихова уста су стајала као заливена пред тим напором две душе које су се мучиле једна за другу. Даринка је гледала груб обелиск једне чесме, а Велимир је сањарио. — Каквој тајанственој неправди — питао се он — подложено је недро једне жене да зачиње човечански род у смртним боловима? Ми замишљамо ту муку као праведну одмазду једне превелике радости, а њима је ова радост тако мала... готовоништавна. Међутим, човек, који је махом. тај који заводи, неподлежи никаквом испаштању за своје пијанство, Око њих је била дубока тишини пролетњег предвечерја. Несигурно варошко зеленило животарило је под надзором надлежног баштована. Велика Пијаца се ширила празна, са затвореним баракама и гомилом покривеног поврћа. Пустим стазама овог заборављеног парка пролазио је ретко ко. Један ватрогасац шетао је лено око своје стаклене стражаре, подигнуте на крову од универзитета. Пешић прекиде тишину. Што си се тако замислила! — покара своју драгану и спусти руку на њено раме. — Хајдемо да прошетамо мало улицама испод Пијаце. Тамо нас нико не познаје. Улице су пуне процветалих липа. Чист ваздух ће нам пријати... Хајде, насмеј се! Даринка развуче свој невесели осмех. — Шта да се ради? — запита га она, —независно од говора који јој је држао. — Видећемо... има још времена. — Хвала ти, Вељо. Овако кад сам поред тебе, ја се небојим ничега за себе саму. Али ме је страх за тебе... бојим се да те ова ствар много не забрине и не охлади твоју љубав. према мени.