Delo

СПОМЕНИК Са очију мојих сан лагано иде, И душа се буди. И док расте јава, И док зора пуца — све се боље виде Умрли громови и поднебља плава. Нека чудна радост и ново буђење! Као да су дани страшни, али прошли, Као да су слава, рат и мучно бдење Били сан велики, да су из сна дошли. Све се то десило ко у наглом хуку Пролећних потока и надошлих зода: Пет векова дугих у црном јауку Одједном су пали у химну слсбода! Све се то десило са брзином река, У покрету силном прикупљене снаге: Окове је стресо дух будно'а века, Ход народа ради Отаџбинг драге. Као измишљени да су били људи Због жртава својих, огрзмних подвига ! Ја сад питам себе, док се душа буди, Да л’ сам то гледао, чит о из књига! Од Косова плач је, Fbry се вапије, Али нигде дана, свуха срца тврда; Дођоше громови, шдоше капије, Прогледаше људи, и поља, и брда.