Delo

ПОВРАТАК Пуст је цео сокак дању, Једва једном сунце клону. Подајем се осећању Што се рађа у сутону. Кад се пренем из тог санка У коме ми душа плине, Успавана већ паланка Пуна звезда и тишине. Детињство ми слика ствара Па ми срце јаче куца, Кад пролазим крај стражара Ил’ фењера што светлуца. На клупама старе жене У тихоме седе збору, Мене зову успомене Удаљеном једном шору. Зуб времена такб није Три јаблана, памтим добро Наше вишње и кајсије, Како сам их кришом побр’о. Али све то лепше беше На овоме месту пређе. На мене се сад не смеше Једне ведре очи смеђе.