Delo

УЛИЧНИ ЛЕШ 351 Полагано, као да се дотичем губавих, откачих њене мршаве, дуге прсте са своје руке и без речи побегох посрћући од овог чудовишта, које сам до мало пре тако жалио и тако волео. У грудима ме је нешто гушило и једва сам чекао да дођем на светлост међу људе, док је иза мене девојчица бризнула у плач и кроз јецање понављала речи: „Зашто сам несрећна? Зашто сам несрећна?...“ Затим је нисам дуго видео. * Пре пет дана затечем је код полиције. После лекарског прегледа саслушавали су је. Рекоше ми да је болесна и да се покаткад продавала и за неколико цигара добра дувана. Да!... До сад смо имали бивше људе, а сад имамо и бившу децу, те мале испијене лешеве на две ноге, с очима пуним пустоши и телом које заудара на текући морал. Дотле смо дотерали... Иван заврши. Његово маљаво, нелепо лице згрчи се и показа неко неодређено гађење на све и он пљуну. И то је морал! — Он зањиха тужно чупавом главом. — А госпође и господа, што тако радо издевају себи име интелигенције, оснивају нека друштва за заштиту животиња!... Жив. Девечерски