Delo

350 Д Е Л О По стазама никога, само на тераси покрај саме тврђаве што у полумраку журно промакне по која глава или какав љубавни пар. Један стари пекар вукао је уморно ноге стазом што води са Дунава под теретом своје велике корпе. Тада се поред мене спусти на клупу мала познаница нешто боље обучена но обично али увек иста мртвачка, гладна лица и замоли ме први пут да јој купим један колач. То ме зачуди али не рекох ни речи, већ зовнух пекара и купих јој толико колико је било довољно да вечера. Пекар оде, а она се насмеши у знак захвалности и поче халапљиво јести парче по парче са ретким задовољством. Посматрао сам је како брзо жваће велике залогаје, и милујући је по неочешљаној кржљавој коси упитах је за име. — Невенка — уздахну она и наслони ми главу на раме као да смо Бог зна кадашњи познаници. То ме још јаче потсети на једну болну слику коју носим у срцу и упустих се с њом у разговор. И она је причала живахно, брзо, преко залогаја пуцкајући уснама. Било је сироче. Оца, који је трговачко знање сахранио на кантарџаници ван града, не памти, а мати јој је умрла пре две године у болници. Имала је још само неку тетку Савету, код Koje је живела. Ну о тој тетки не рече ми изближе ништа, а могло се слутити да је и поред ње била сироче без икога. Гутајући крупне залогаје, она се све више умиљавала око мене. Додиривала ме је главом и рукама које су биле мале, мршаве, пуне набора и то ме још више растужи. Кад сам осетио сузе у очима дигох се да идем, али ме она задржа са две речи: — Зар нећеш са мном? Ја те много волем, што си добар. — Журим, а и куда бих? — Хајдемо код теткице и она је сирота и добра. Ја је издржавам две године. Даћеш јој два-три гроша. Можда флашу пива или мало ракије... И девојчица ме сумануто зграби за руку. Разумео сам све. Учини ми се у том тренутку да ми се нечији прсти завлаче у мозак и да ме полако стежу. Хтео сам дрекнути од бола, али ми је ужас заледио уста и нерве. — Што се чудиш? — настави она лагано, то није ништа. Прошлог лета два месеца сам живела на Топчидерском Брду код господина Милутина Милутиновића. И то још како сам живела. Колачи, сладолед, фијакер — пфуј? А тетка је била куварица... Она то зна... И Невенка ме погледа право у очи с очигледним поносом што има везе са тако крупном зверком као што је г. Милутин.