Delo

380 Д Е Л О хије, кад се сва напише, наћи ће се још доста трагедија. Већ је сад јасно да су међу митрополитима и патријарсима изузеци они који су мирно умирали. Народу, којему се толика обећања дала и који је за та обећања толико жртвовао, нису они били довољно енергични, државној власти никад довољно девотни. Да их у безусловној покорности одржи, вечито је бунила против њих потчињене епископе. Тако рећи сваки митрополит и патријарх имао је у епископату по једног антагонисту, који му је у толико лакше положај слабио, што је уживао тајну помоћ државне власти, а понекад и помоћ народа, који није знао о чему •се ради. Због тога никад из Карловачке Митрополије нису избивале распре у епископату, и Синод и док је имао шири круг рада није доспевао на продуктиван какав рад. Тешко је наћи тела које је од њега мање продуциргло. Посредовање између народа и власти било је врло неблагодаран посао, скопчан са жртвама. За таке жртве нису имали воље они првоепископи, који су због Даља, због блага и уживања, тежили за највишом влашћу. Ко је тежио за уживањима није се могао одушевљавати за жртве и муке. Такима је главно било одржати се у власти и уживању Даља и према том су удешавали своју политику. У врло много сл/чајева према том нису •се патријаршки приходи сматрали за средство народне политике, него је народна политика сматрана за средство даљске политике. Који првоепископи нису толико за Даљ забринути били, ти су страховали за свој живот, јер ни тај није био увек сигуран. Па и ако се ни од смрти није презало, имала је државна власт доста средстава, да веже руке првоепископа: штребере у •епископату, цитирање у престонице на дуже време, које је било равно интернираности, буњење народа против њих, с којим се такође понекад успело, јер није било тешко уверити народ да је митрополит (а не државна власт) крив за непотврђивање Привилегија. Зар је могао одбранити Привилегије патријарх Арсеиије III, који није могао одбранити своју русу главу? Зар је могао бранити народ митрополит Вићентије и епископат онога времена, кад митрополит није могао да одбрани себе а епископат није могао због распра у њему да држи синодских седница? А тако је било и за патријарха Арсенија IV. Зар патријарх Герман Анђелић не би био допустио да се уведе и именовање од државних власти нижих клирика, кад се могао сам дати именовати