Delo

ЦРТЕ ИЗ АВТОНОМИЈЕ УГАРСКИХ СРБА 379* Лукијан је извршио рескрипт о уништењу автономије и примио се комесарске дужности и ипак се тужио да га министар председник Лукач не трпи, а гроф Тиса конферисао је о хрватским стварима са владиком Грујићем а не с њим, и ако је и он био на територији Хрватске. Бан Томашић је чак полујавно назвао поступак патријархов што није дошао на гласање на Хрватском Сабору свињаријом, о чему је вест доста касно и неодлучно демантована. Политички је патријарх Лукијан већ био добро цеђен, а нема сумње да је било у плану још га цедити, за што је он јамачно лакомисленим обећањима повода дао. Један бивши мађарски посланик и новинар тврдио је да је патријарх Лукијан обећао, да ће резиденцију у Будимпешту преместити и нама је на последњем Сабору заиста сумњиво било форсирање његово са статутом о викару, који због тога нисмо хтели примити. И материјално био је патријарх Лукијан цеђен. Од кога? Пре би ваљало запитати: од кога није? После петогодишњег уживања великих патријарашких прихода он је Фондовима после смрти дужан остао узајмив готово сав новац из фонда, који је сам основао. Како је ослабљен патријарх Лукијан двоструком (политичком и материјалном) експлоатацијом показало се у Гаштајну. Још годину дана пре тога после протеста народног збора због уништења автономије имао је он снаге да прети у синодској окружници свећеницима, који буду нарушивали јединство са епископатом (другим речима који буду бранили автономију) да ће их безопаснима за спасење верних учинити и да ће пренагљеност најпре опећи онога, који јој се пода. После године дана он је у Гаштајну показао слабост очајника којега је зато тешко осуђивати, што га морамо да жалимо. Жалимо га, што је не знајући ни сам како доспео у положај, из којега је тежак излазак. Да није тежио за нечим, што није било за њега и за шта он није био, и да на њега није прешла незајазива лакомост Георгијева. могао је по добрим друштвеним особинама бити добар члан грађанског друштва. Патријарх Лукијан је за себе рекао да његова природа није за борбу али се нада да ће му његова свагдашња срећа помоћи. Он је сметао с ума, да се за пливање међу Сцилом и Харибдом (а то је управљање Српском Митрополијом у Угарској) не тражи срећа него вештина пливања и самом срећом не може се ни из потока Ахе испливати. Из наведенога види се, како је већина српских првојерараха у Угарској живела и умирала. У историји српске јерар-