Delo

ЊЕГОШЕВА СТОГОДИШЊИЦА1 У првој четвртини прошлога века једно је пастирче из дома Петровића доведено с црногорских висова на Цетиње, да научи нешто књиге. Нешто је научило у цетињском манастиру, нешто у једнога савинског калуђера, нешто у песника Симе Сарајлије. То му је била сва школа и сва настава: у седамнаестој години пастирче постаје господар Црне Горе и Брда, у двадесетој владика, у тридесет другој, трећој и четвртој пише најбоља дела своја и најбоља дела читаве књижевности српске, у тридесет петој и шестој све му се мисли збивају на ослобођење и уједињење Јужнога Словенства, у тридесет седмој — један од најлепших, највиших и најјачих међу људима — болује, у тридесет и осмој мре. Као господар води „страшну борбу с’ својим и с туђином1*, као владика види у вери (или управо у конфесији) и сметњу и одбрану народности, на церемоније не пази много, свештеничко одело не носи, једва кад и служи у цркви, али као песник служи богу и народу. Да је од пастирчета код оваца постао само пастир народни, ми бисмо познали једино спољашњу страну његова бића, и у бурно таласастој линији његова живота видели бисмо висока уздизања и дубока спуштања, велика прегнућа и далека устукнућа, видели бисмо прегињача и очајаника. Али је пастир народни био и песник народни, и таласаста линија његова живота није остала празна: њезине су висине испуњене његовим мислима, 1 Види чланак у nVedi“ од ове године (свеска 5. и 6). Стогодишњица Петра II Петровића Његоша, владике Рада, и чланак у „Летопису Матице Српске* (пета свеска за ову годину): Посвета праху оца Србије, прилог коментару Горскога Вијенца. 25*