Delo

388 Д Е Л О њезине дубине његовим чуствима, и из њих. упознајемо ми и уну^ трашњу страну његова бића. Владару се замерало, да не ради: државне послове него да пева, — али његова песма поста идеално творење онога, што није могао извести реално. Спутану и задржану у тежњама на спољашњи рад, — gab ihm ein Gott zu; sagen, was es leidet. И да удари судбине нису онако немилице падали по њему, искра се његове песничке душе не би узвила: онако високо. Петар II Петровић Његош, владика Раде, био је најнесрећнији и најсрећнији човек. Он је искусио тегобе животне.. опште човечанске и своје личне, и искусио је моћ и силину духа.. које су дате међу милијонима једноме. Он је знао, да. „Свијет жељи не зна угодити“, да „дан за даном вјенчаје -се током, сваки нашом понаособ муком, нема дана, који ми желимо, нит’ блаженства за којим чезнемо", и да „земља наша, мати милионах, сина једног не мож’ вјенчат’ срећом“. Он је за своју судбу рекао: „Мислим, нема подобне на земљи, до вратах сам изника Тартара, ад на мене са проклеством риче, сва му гледам гадна позоришта“, али је додао и „ал’ на судбу викати не смијем надежда ми вољом творца блиста“. Он је осећао и знао, да „свемогућство светом тајном шапти само души пламена поете“, и заиста је слушао и чуо те тајанствене гласе. Кеизмерна дубина и непрегледна ширина његовога унутрашњег живота била је потресана у свим слојевима, — то није само мука него и, сласт, и на крају живота могао је мирне душе и самосвесно рећи у својој последњој вољи: „Хвала ти, Господи, јер си ме на земљи над милионима и; душом и тјелом украсио11.