Delo

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД 475 бравура. Ветар, киша, севање муња и грмљавина неће привући нашу пажњу и неће нас тргнути из нашега самозаборава. Те обичне природне појаве кадре су да врло много допринесу изазивању илузије. Али падање метеора, „репате звезде“, помрачење сунца, као и друге ретке природне појаве, скренуће нашу пажњу, па на место илузије долази свесност. Ми ћемо се таквим појавама чудити исто тако, као што им се чудимо и ван позоришта. Само ми ћемо се у позоришту друкче чудити: биће нам загонетно, како је машинист дошао на ту идеју и како је успео да ту идеју оствари. А тамо где размишљање почиње, илузија престаје. Уобичајена музика између чинова, тако исто, разорава илузију, или, бар, разорава јединство и хармонију илузије. Тај несрећни обичај створили су још стари Грци, у времену, дакле, кад позориште није имало циљ да изазива илузију. Та нас илузија буди из самозаборава и што је она више уметничка, више ће и брже разоравати илузију коју нам је створио поједини чин, јер она ствара нарочит и нов утисак различит од драмског утиска. Континуитет драмских утисака прекида се и место тих утисака долазе други утисци, или се мешају са драмским утисцима и стварају хаос, ствара се неодређено душевно стање у којем се, често, не зна да ли преовлађују музички или драмски утисци. Исто тако, као и музика, разоравају илузију бескрајно дугачке паузе између чинова, које су једна врста правила у богатим позориштима где се режисеру допушта да иде у крајност са својим сценичким бравурама као и у позориштима где су рђави режисери. Паузе између чинова треба да буду тако кратке да се оне једва и опажају. За време дугачких пауза, обично,. музика одсвира још једну пијесу. или свира бескрајно дугачке комаде да публици не буде досадно чекање Али, мало је њих који долазе у позориште зарад музике. Већина њих излази да пуши и да се разговара. Да те паузе, испуњене разговором и музиком, кваре хомогени драмски утисак, да прекидају континуитет тих утисака и да се, на тај начин, разорава илузија, није потребно доказивати, као што је излишно доказивати да је немогућно наставити сан који смо прекинули, захваљујући разним спољашњим утицајима. Цела организација модернога позоришта тако је створена да може остварити свој циљ, да изазове илузију у својих гледалаца. Представе се дају ноћу, јер ноћ већ сама собом доноси