Delo

* * * Ви, снови моји дугих ноћних бдења,. Што у те дане, уз жалостан шумор Јесењег лишћа, падате на умор Сломљена срца, пала уверења; Ви, снови моји дугих ноћних бдења, Ви сте судбине нечитаних строфа, Згажених ружа и клонулих дана, Октобарских црних и немирних грана И тужне душе немих катастрофа; Ви сте судбине нечитаних строфа. И друкче никад неће бити — никад! И зато треба ћутати у патњи, У младости нам невеселој пратњи, Ако се, нешто, пробудите икад; Јер друкче никад неће бити — никад!: За лепе ствари заборав је исти: За младост, љубав, за цвеће и снове, Дубок и вечан, што мири и зове. Без профанога сећања сте чисти У забораву што је за све исти. Тако ћете, најзад, и ви једном лећи У постељу лепу заборава земног, Крај срца, мирног, угашеног, спремног За вечни живот који треба стећи. Тако ћете, снови, и ви једном лећи. Сима Пандуровић.