Delo

S2 Д Е Л О Бергзону, разлика у степену, већ разлика у природи: висина свести одговара способности избора, којом располаже свесно биће, свест је синоним инвенције и слободе. Код животиње инвенција је увек само варијација на теми рутине: животиња је истина у стању, да се ослободи једног аутоматизма, али само тиме што га замењује другима. Код човека, и једино код њега, свест се дефинитивно ослобођава терета материје: човек је у стању, да у своме телу створи неограничени број моторних механизма, да старим навикама стави на супрот нове, и да савлада аутоматизам поделивши га. Своју супериорност над животињом има човек да захвали у првом реду и непосредно своме мозгу, осим тога посредно своме језику, који га чини способним да од ствари пређе на идеје, и друштву, које ствара један средњи ниво, са кога индивидуе имају да се уздижу. Пошто еволуција нема у напред утврђеног плана кога се држи, то је место нашег човечанства било могуће и друго, које би било или интелигентније или интуитивније (савршено човечанство било би, по Бергзону, оно које би обе способности имало развијене у истом степену), јер у нашем човечанству инуиција је готово потпуно жртвована интелигенцији1. Ње ипак има, и спекулацијом, која из ње произилази, у стању смо увидети, да човечанство није изолирано у природи којом господари. Ми увиђамо, да цео органски свет преставља хумус, на коме је имао да израсте човек, и животиње, ма како удаљене и непријатељске биле према нашој специји, јављају нам се као корисни сапутници на истом путу. Ову своју визију органског света, које греде једном циљу, изражава Бергзон у једном пасажу, из кога се у исто доба види и магичка моћ, коју може да достигне његов стил: „Сва се жива бића узајамно држе, и сва се подају истом огромном притиску. Животиња се ослања на биљку, човек јаше на животињском свету, а целокупно чове1 Врло је интересантна примедба Бергзонова (к н. м. стр. 110), да се дивергенција развића у правцу инстинкта и интелигенције огледа и у разлици измсђу друштава код хпменоптера и код човека. Друштва чела и мрави дивио су дисииплинирана и уједињена, али су укочена и неспособна за прогрес; друштва људска сиособна су за прогрес, али су подељена и у непрестаној борби једно с другим. Идеал би било друштво, које би непрестано напредовало и било непрестано у равнотежи, али тај се идеал можда не може реализирати. Животни елан, раздвајајући се у две главне гране, био јс у стању да реализира и друштвени живот само у она два облика, који се делимично искључују и делимично допуњују