Delo

УСРЕД АДРИЈЕ D ■остане што више њиховом дјетету. Осим тога, патио их је страх, као и све острвљане, да he надоћи гладне године, да ће обрлити лоза, издати земља и у мору нестати рибе. Кад би се на риви повео говор о риболову међу оним чврстим, опаљеним од буре, сунца и соли рибарима и они потонули у наговјештање, да би могло понестат’ рибе, да би риба могла узети другу „принат“, према Италији, Марко би проблиједио и премро и завапио као према божанству, глувим тешким уздисајем према мору: „Не остави нас!“ Једнако ако би се повео говор о лози и переноспори, премрла би у Марку душа и зацвиљела: „Сачувај нас куге, глада и переноспоре!“ — Но шијор Марко, — рекао би који пусти, мање од Марка ■стршаљиви, рибар, ако нас непогода удре по глави, што ћемо? — И јој! застењао би Марко, не до Бог и мајка божија висовачка. И јој сви смо љути сиромаси, немамо што изист, и јој! .. Значајно је да су се сви острвљани и у најблагословенијим годинама, кад би се даномице из мора, из неизцрпивог, згртала риба по безброј барила и кад би изнемогли виногради од пресилног мирисног плода, тужили, да немају што изист и уздисали „и јој!“, изгледало је као да су хтјели остати вјечно чедни пред лицем Провиди; и да се очувају од зависти страног свијета, који је „зубачки“ гледао на њихово благостање. У опће читавим острвом, по крви острвљана, прелијевао се вјечни неки ледени мистични страх пред Провиди, морем, земљом и страним свјетом. •Слано, дебело, гривасто море било је о пјешчане горовите и клисурасте обале застрашљивом силом, а по ноћи, из понора даљине, у мраку, рукало је гласовима, који заустављају дах и леде срце у човјеку. „О море, море, страхотна сило и милото, оче и душманине!“ —струјило би ледено по душама острвљана. Читави плодни благословени оток лежао је усред адријанског мора надајући мисао и слику, као да ту почива нејако чедо у рукама горде, велике поматере, која тешко хрче и кипи грудима и бојазан мори мисао, да ће сваки њезин крет, кад се пробуди, здробити нејако недужно чедо... „О море, море страхотна сило и милото, оче и душманине!“ струјило би ледено и све леденије по крви и душама оточана; све грчевитије стискале би се пјести у сну, све бучније постајало би њихово дисање и у својим преслатким, дубоким помор■ ским сновима лутали би они морем, борили се с валовима и буром у својим ситним, усколебаним баркама... Море је тако